Неким интересантним сплетом неочекиваних околности, обрела сам се у фантастичном свету тркача. И тако, километар по километар, трка по трка, познанство по познанство, сада сам поносни члан Балканске тркачке лиге. Ако сам у тркачкој лиги, не могу више да се изговарам да нисам тркач, као што већ годинама покушавам да објасним људима.
Ја само волим да трчим, уживам у томе што ипак, и кад је тешко, а најчешће јесте, некако успевам да завршим трке у оквиру предвиђеног времена, и стално обећавам себи да ћу трчати чешће, да ћу тренирати више, да бих волела да уживам у трци, а не да се мучим – као што се сада најчешће дешава…
Упознала сам много дивног света, слушала многе паметне приче и видела много бистрих, блиставих очију, пожелела да и ја знам барем делић свих тих непресушних знања које ми се откривају, о телу, мишићима, исхрани, тренирању, психи, издржљивости, упорности, опреми, о свему што има везе са трчањем, и о много чему што нема никакве везе са трчањем. И почела сам да читам све што ми се појави, текстове, чланке, књиге… посебно волим када читам нешто што је написао неко кога познајем, тада су ми и текстови ближи, јаснији, истинитији… и када ми неко такав, кога бескрајно ценим, неко ко је поделио своје табеле трчања и тренинга са мном, када ми такав неко каже да треба да напишем свој текст о свом искуству на једној трци…. Сви моји покушаји да објасним како ја то не умем и како ја немам шта да кажем, ја само осећам и волим и смејем се, чак и када урличем од бола, умора, или радости, али не умем да вербализујем сва та осећања којима се пуним док моје ноге ритмично ударају у подлогу… aли… када неко бистроок каже да ја то могу… да покушамо…

Волела бих да могу да напишем да је био диван, сунчан, ведар, топао зимски дан и да смо уживали у предивном трекингу.
Ипак, верујем да смем да напишем у име свих осталих - ми и јесмо уживали у предивном трекингу. Групица ентузијаста, заљубљеника у трчање и у природу, окупљених око идеје Балканске тркачке лиге. Исто тако верујем да је неко ко није спортског духа могао да нас види, како мокри, блатњави, знојави тумарамо и искачемо из шуме по оној густој магли, да би се пре питао ко нас натера на то…
Фрушку гору јако волим, чини ми се - одувек. Постоји нека тиха, мирна, лепа, сигурна, топла љубав која се појавила између нас, још од мојих јако скромних планинарских почетака. Неких давних година, када сам са неким другарима само чула да постоји неки Фрушкогорски маратон, ми смо кренули и појавили се на планини, паркирали кола, без икаквог знања да се треба пријавити, пратити одређене стазе... Не – ми смо само кренули да шетамо, од места где смо оставили кола, и дуго смо се питали зашто сви јуре у супротном смеру. То је до данашњих дана остало као супер анегдота о нашем Контрамаратону.
После тога, као малко искуснија, кад је моје планинарење институционализовано у Планинарском друштву, уживала сам у шетњама Фрушком гором, а посебно баш оних дана када је Фрушкогорски маратон, када баш огромне количине људи јуре разноразним стазама, свако заокупљен својим мислима, својом стазом, а сви ми у чаробном окружењу прелепе Фрушке горе.
Тако да, када сам видела објаву за БТЛ Трек на Фрушкој гори, једва сам чекала тај дан. И освануо је, али је магла била толико густа, да сам била баш узнемирена док сам возила неких четрдесетак километара до места где је требало да се нађем са другаром, да заједно идемо на трекинг. Верујем да нема лошег времена, сви временски услови имају своју сврху и своје чари, али… магла ми је најмање омиљена. Можда се може рећи да се малко и плашим магле, не волим да возим по магли, и не волим да сама тумарам по магли. Тако да сам се ја искрено и оптимистично надала да ће Сунце изаћи, загрејати све и да ће магла нестати, да ћемо имати диван дан за трекинг, који сам ја некако схватила као неки тренинг пред Фрушкогорски маратон.
Окупили смо се у Хотелу Норцев, код ТВ торња, атмосфера је била ужурбана, радосна, пресвлачили смо се и спремали за трчање, запиткивали једни друге за коју смо се стазу одлучили, па да ли да кренемо по плану или да се пребацимо на дужу, или можда краћу… па онда дилеме, понети штапове или их оставити, кренути у дебљој јакници, или без ње… Никола се потрудио да нам објасни појединости стазе, скрене пажњу на неке специфичности, уколико буде дилема да знамо када треба продужити асфалтом, када се вратити мало од манастира и кренути стрмом стазом узбрдо… али мале вајде то има када се окупи весела дружина, жељна да чује знак за почетак трке. Понуђене су биле три стазе, од 16км, 35км и 42 километра.
И кренули смо, ја сам се oдлучила да идем на најдужу стазу, као што увек и бива, најдужа стаза је синоним за најдужу уживанцију, ако мене неко пита. И да понесем своје миле планинарске штапове, и да не скидам јакну, јер је јутро било ледено.
У принципу, може се рећи да познајем Фрушку гору, али то моје – „у принципу“ никако не значи да без јасних путоказа могу кроз шуму погодити да ли скрећем са Краљеве столице ка Врднику или ка Поповици. У ствари, појма немам где сам, када сам у шуми, али волим да пратим оне маркације у облику срца. Пошто не поседујем никакав ГПС уређај, а мој мобилни телефон прилично брзо троши батерију, паметница као ја се уздала у визуелно меморисање стазе, отприлике је изгледала као осмица или знак за бесконачност. На Фејсбук страници догађаја сам видела куда треба да прођем, и покушала да запамтим којим редоследом треба да пратим контролне тачке на стази. У ствари, некако сам се уздала у путоказе кроз шуму, да је све добро обележено, што донекле и јесте, али не у потпуности. Ја сам очекивала да ће на стазама у недељу бити велики број шетача, тркача, породица са децом, заљубљеника у планину и природу, и да ћу ја онако у трку само да питам да ли сам на правом путу и да ће ми они у глас одговарати „Да, да, само право, туда, само настави…“
Пошто смо углавном знали ко ће још учествовати, била сам добронамерно упозорена од мудрих људи да дотичног господина, који има тенденцију да се изгуби,никако не гледам директно у очи, и да никако не противречим његовом паметном сату.
Нисам смела да рачунам на друге тркаче из два разлога, први је што сам приличан особењак и волим да трчим сама, да чујем само звуке природе, звуке својих тешких корака, убрзаног дисања, као да се борим за живот, волим да осетим како ми се плућа шире и упијају енергију околине, шуме, реке, потока… волим да осећам своје откуцаје срца, волим да мислим сама, само своје мисли, не осећам потребу да ми неко буде уз мене, да пратим нечији ритам, прилагођавам се кораку, да журим, не волим да слушам приче које ми нису потребне нити битне… волим људе, али више их волим када сам сама.
А други, можда и битнији разлог је тај што сам ја прилично спора, тако да увек на старту сви некако јурну и убрзо их изгубим из вида, а ја онда полако, ритмом који мени одговара, у својим мислима, сама пратим своју стазу и правим свој дан, и то ми углавном буде најбоља уживанција.
И сада се одмах након старта издвојила групица брзих тркача и одјездила испред нас. А ја сам се некако нашла са неким дивним весељацима, не знам да ли су они планирали да иду брже или нису, али стварно ми је пријало да весело јурцам са њима, слушам како се шале. Све је много лакше и лепше уз осмехе. А Панчевци се понашају као нека хомогена весела дружина, било ми је некако драго што су ме примили у њу. Не памтим да сам некада пре видела толике пољане висибаба у шуми. Посебно у том делу, од ТВ торња, ка Краљевој столици, шума је била потпуно прекривена висибабама. Из неке перспективе, док трчимо поред њих, па још уз маглу, на моменте је изгледало као да је пао снег. Предивни моменти радости и захвалности, што сам ипак јутрос пре зоре одлучила да устанем из кревета и кренем, упркос умору, поспаности, магли, зими, и да и овај дан проведем напољу, у радости.
И то је значајно написати – некако је леп осећај да си увек безбедан и сигуран на Фрушкој гори. Колико год ти се чини да си изгубљен у шуми и да не знаш где си и куда идеш, некако се увек појави асфалт или звук или светла неког аутомобила, који те подсећају да јеси у чаробној природи, у планини, али питомој и безбедној, и да су људи, заклон, возила, увек ту близу, уколико затребају. Некако сам тог јутра заборавила да је јануар, да смо на планини, да може бити хладно, да може и киша пасти, али и да може да се деси да прокувам у јакни коју сам понела, јер тело се, ма колико споро трчали, ипак загрева приликом кретања.
И диван је призор да се организатор трке свако мало провезе путем, у колима са својом иницијалима, и поздрави нас, пита за здравље, допуни воду, уколико некоме треба…Тако да сам се ја храбро ослободила јакнице, првом приликом када је Никола колима прошао поред нас.
Од Хотела Норцев до Краљеве столице, прве контролне тачке, има нешто мање од 5 километара и стаза је лепа, кроз шуму, не може се рећи ни да је стрма, прилично је мала висинска разлика, а и тек смо кренули, сви смо још увек били расположени, прилично сличним ритмом смо ишли, није ми било тешко да пратим групу, некако смо се сачекивали и пратили, гледали да се неко не загуби. Младе, веселе, заљубљене смо оставили да иду иза нас, да могу да ћућоре своје приче, али са друге стране, морало се проверавати да ли су на безбедној удаљености, да се не деси да случајно одлутају некуда, пратећи збуњујуће податке са паметних ГПС уређаја… чини ми се да смо стално били уз асфалтни пут, и повремено смо и трчали асфалтом. Никола је упозорио да пажљиво прелазимо магистрални пут, и јутрос ми се то чинило као сувишан податак, али када смо ми онако весели и брзи наишли на ту раскрсницуна Иришком венцу и када су се нека кола из магле само створила испред нас, схватила сам о чему је причао. А ми, као стадо, нас десетак, једни за другима, полако смо претрчавали велику раскрсницу и настављали право ка Краљевој столици. Верујем да је онај возач још више био збуњен призором нас, него што смо ми били изненађени возилом на нашој стази.
Од Краљеве столице смо се опет лепом шумском стазом спуштали ка Врднику. И овде морам да поменем и похвалим нашег другара Жељка, који је на кратко интервенисао и вратио нас са погрешног пута, јер смо ми кренули за неким од нас ко је тврдио да треба да пратимо знак за Поповицу, да је то ближи пут ка Врднику, да не кружимо нешто изнад насеља. Ето шале, Жељко и његов паметни сат били су у праву и у право време на правом месту да нас упозоре да треба да кренемо правим путем. Мени је најмање омиљен део пута кроз сам Врдник, иако волим то месташце и базен са топлом водом. Маштала сам да се после трке, промрзла, укочених мишића и уморна бућнем у ону баш пријатну и топлу воду. Али, не уживам да трчкарам кроз Врдник, још кад пут крене узбрдо, ка Манастиру Јазак, схватила сам да сам се малко и уморила и ту смо углавном прошетали. На следећој тачки, код Манастира Јазак било је одређено да се фотографишемо, са манастиром у позадини, као доказ да смо били ту, јер данашњи БТЛ Трек није имао класичне окрепне станице ни контролоре. Неко је прокоментарисао како ће му то бити први „селфи“ у животу. Али, испало је супер, направили смо заједничку, веселу фотографију, нисам ни сигурна да ли се Манастир видео иза нас.
Од Манастира Јазак, који је на надморској висини од 207 метара, требало је доћи до следеће тачке, Бранковац, која је на висини од 486 метара. Мислим да је то и највеће растојање између две суседне контролне тачке на стази, око 8 километара треба прећи, кроз шумске стазе. И одмах од манастира креће успон, прави. Сигурна сам да је то иначе баш лепа шумска стаза, али је било толико много блата на појединим местима да ми се чинило да ће ми патике остати заглављене у блату, кад направим корак. Али храбро смо сви шљапкали и гацали по размекшалој земљи. Понегде је и магла била баш густа и вероватно смо већ постајали по малко и уморни, и чула сам како понеко повремено каже како једва чека да изађемо на асфалтни пут. А ја сам од оне сорте прасића који баш воле шуму, земљу, па чак и кад је екстремно блатњаво и кад једва налазимо начин како да обиђемо око језера које се створило на сред шумског колског пута. И некако се изненада пред нама појавио објекат на ком је писало Бранковац. Требало је и ту направити фотографију, али магла је била густа, тако да смо се опет сви заједно фотографисали поред табле на којој је некада вероватно писало „Бранковац“, а сад су остала само понека слова, од којих се ни једно не види на нашој фотографији. Остаје да нам Никола верује да је то баш та дрвена табла испред дома. Важно је да се Жељко својски потрудио да заклони Ненада на фотографији, да не би имао доказ да је трчао цео круг.
Ту морам да се захвалим Жељку. Јер већина групице је желела да настави асфалтним путем ка следећој контролној тачки, дому Змајевац, а ја сам баш желела шумском стазом. Да није и Жељко био ту, вероватно ипак не бих наставила сама, него бих се прикључила осталима, али Жељко је у свом стилу викнуо неколико духовитих реченица, подсмехнуо им се што неће кроз шуму. И, кад сам чула да он планира да настави да трчи стазом, и ја сам храбро јурнула испред њега. На бих му сметала и смарала га успут, али волим да знам да постоји још неко на стази… јер од оних силних излетника које сам очекивала да сретнем – до сада нисмо налетели ни на једног! А онда је и Ненад дотрчао до нас, јер и његовим новим патикама за трејл стазе много више одговара земљана подлога од асфалта. Повремено бисмо угледали дружину тркача кроз гране, јер и ту се пут и шумска стаза углавном подударају, вијугају једна уз другу. А онда су нам некако и нестали, вероватно јер сам ја већ била уморна и спора, и чим би се појавила узбрдица, ја сам ходала, а блатњава стаза и није била од помоћи. Ненад је џентлменски и другарски одлучио да буде мој сапутник и помагач, јер му је вероватно било јасно колико је бесмислена моја тактика интуитивног трчања по Фрушкој гори. Дошли смо до Змајевца и фотографисали се, како су правила налагала, а онда сам ја почела малко и да зановетам, те гладна сам, те жедна сам, па да сипам воду на чесми, да се малко истегнем… и чули смо гласове у шуми и видели ћелавог тркача, који се малтене није ни заустављао поред дома, само су пројездили испред нас. То ме је малко подстакло да и ја кренем, јер имам историју престизања и праћења Жељка и његових пратилаца.
Од Змајевца је требало поново се вратити до Краљеве столице, и ту маркација и јесте мало несигурна, јер се две стазе Фрушкогорског маратона које су обележене срцима некако лучно раздвајају, мислим да ни једна не иде тачно од једне тачке до друге. Мада, верујем да смо могли и путем којим смо кренули, јер је било важно ићи само право, у смеру Краљеве столице. Али, Жељко је приметио да се удаљавамо са трека, па смо се по његовим инструкцијама ту малко враћали назад, па онда слушали његов трек снимљен на чувеном сату. Колико год је било занимљиво и весело трчати, или сад већ само ходати са њима, ипак сам малко са зебњом констатовала да не видим она мила црвена срца… некако сам веровала да јесмо на правом путу, али када прође неко време, а да ја не видим маркације, не осећам се потпуно спокојно, колико год ми неко давао доказе на електронским справама да је то баш тај, најбољи и прави пут. Срећом, то је ипак дивна, питома Фрушка гора, и после Краљеве столице су се појавили чак и путокази који воде до Поповице, ту бих се чак и ја, без трекова, у магли, добро снашла и пратила прави пут.
Не знам да ли ово треба објављивати овако, јавно, али мој сапутник је предлагао да ту, пред Поповицом, упркос треку у сату, који некако иде лучно, да лепо малко скратимо стазу, само пресечемо тај лук који зацртана стаза води, али ја нисам хтела да скрећем са стазе обележене срцима. У ствари, искрено, нисам му веровала да та шумска стаза коју предлаже води тамо где треба да идемо, а тај део стазе сам познавала, јер се ту завршава Фрушкогорски маратон, и тај део исто некако буде тежак, када се опет мора ићи по асфалту, некако ми то након доста километара пређених по мекој стази буде баш тешко. Тврдио је да ће Жељко сигурно ту да скрати стазу, у шта сам сумњала, до момента кад се Жељко са својом сапутницом само појавио поред нас испод Дома под Главицом.
У ствари, кад малко боље размислим, након оног преласка магистралног пута после Поповице, чинило ми се да треба брзо да кренемо да се пењемо, а ми смо дуго ишли по равној стази, ја сам чак налетела на неке шетаче, питала их да ли је то пут за Главицу, и рекли су „Само право“… ми смо ишли само право и Ненад је након неког времена констатовао да се малко удаљавамо са стазе која је у сату. Толико о доброћудним пролазницима и шетачима које сам планирала да питам за савет куда треба ићи. Иначе, постоји и друго место које се зове Главица, на потпуно супротној страни Фрушке горе. Није ми се враћало назад, па смо наставили да се пењемо и приближавамо стази коју је он имао уцртану у сату. Хм, сатови можда јесу паметни, али вероватно је потребно још неких додатних параметара да се поклопи да би се сигурно ишло правом стазом. Вероватно сви сателити треба да буду усаглашени, да нема препрека у слању и примању сигнала, да се она стрелица, показивач у сату не врти бесомучно и када мирујемо и чекамо да покаже у ком смеру наставити даље…
После смо пратили срца за Астал, и ту сам ја већ била уморна, и желела сам да што пре стигнем, и истегнем мишиће уморних ногу и леђа, сва сам некако била укочена, кондиција ми баш и није на најбољем нивоу. Нисам била ни сигурна да ли ми штапови помажу или ми сметају, али било је згодно држати их испред себе обема рукама и онда их подићи изнад главе и тако истегнути леђа, рамена. Надала сам се да је свако брдо на које смо се пењали последње и да ће после њега стаза ићи само низбрдо. А Ненад је стално говорио како мисли да има још узбрдица. Кад смо наилазили на блато на путу, Ненад је тврдио како ће сада до краја стазе бити само блато, а ја сам говорила како је то само ту, још мало, и после ће бити дивна мека шумска земљана стаза. Чудило ме је да неко очекује нешто лоше, ја не бих ни ишла кад бих тако размишљала, али ми је Ненад објаснио да он, очекујући најгоре, осећа срећу кад се то не обистини, кад се покаже да је ситуација боља од очекиване. Како ми је то увек интересантно, упознавање погледа и приступа животу, колико смо сви различити и на различите начине видимо, чујемо, осећамо, и доживљавамо свет који нас окружује.
Не желим да помињем да сам први пут прошла неком стазом која би се слободно могла назвати локалном депонијом. У близини је викенд насеље, а шта је у свести викендаша који малтене испред својих кућа остављају смеће, стварно не знам.
Пошто нас је Драган већ позвао, да се похвали како је завршио стазу за пет сати и да ће сада да ужива у базену, док ме чека, и Никола је звао, само да провери где смо и да ли је све у реду, било ми је јасно да само нас чекају. И Жељка и Слађу, који су били ту негде, понекад бисмо чули Жељка који се дере кроз шуму. А онда смо били награђени за сав труд, умор, појавило се предивно Сунце и обасјало и шуму и оно блато и нас, иако није падала киша, били смо мокри од магле, на моменте ми је чак било и хладњикаво, нисам знала још колико ћемо ићи кроз шуму. А онда, дивно Сунце које доноси радост и потпуно нову снагу.
Констатовала сам да је боље овако, уживати цео дан у шетњи шумом, него да сам стигла међу првима, па да морам да седим у хотелу и чекам остале да дођу. Ненад ме је замајавао причама, нисам имала појма колико још треба да пређемо, јер некако се сећам да постоји неки ТВ торањ у причи, али нисам баш била сигурна где је и колико је далеко од нашег циља. И онда се торањ појавио испред нас, у пуном сјају.
А одушевљење је тек било огромно када сам схватила да је Хотел Норцев, односно наш циљ, одмах ту, преко пута торња. Радосна, наместила сам мокре шишке, за случај да неко чека на циљу, да нас фотографише, или не знам ни ја шта сам очекивала. Нико нас није чекао испред хотела, махали су нам да уђемо унутра. А онда сам погледала своје патике, толико блатњаве да ми није падало на памет да таква уђем у хотел. Покушавали смо малко да се очистимо од наслага блата, на планинарским штаповима сам носила позамашну количину блата и лишћа, једва сам их отресла од терета. А онда се појавила Валентина, са осмехом и медаљама! А медаље са срцима, баш онаквим, црвеним, какве смо цео дан јурили по планини. Не знам, можда ће неко рећи да је то смешна награда за целодневни труд, али када ми је Валентина окачила медаљу око врата – био је то непроцењив тренутак. Не знам како, али тада ми се чинило да бих истог тог тренутка могла поново да кренем у још један круг по Фрушкој гори.
Потпуно ми је све другачије изгледало него јутрос, сада је сунце блистало, појавио се торањ, који нико јутрос није приметио јер је потпуно био сакривен у магли.
Цитираћу свог сапутника: „Наши грађевинци су опет постигли завидан резултат, за само 7 и по сати изградили су торањ висине шездесетак метара!“ 
Ненад је имао нека предвиђања успут, да бисмо могли да завршимо стазу за шест сати. Малко ми је жао што сам га разочарала, али ми смо стигли за 7 сати и 24 минута. А Жељко и Слађа одмах који минут иза нас. Групица другара која је наставила асфалтом, после Бранковца, када смо их последњи пут видели, стигли су целих 40 минута пре нас. А први, победник те стазе, 42 километра је прешао за невероватних 4 сата и 4 минута. Хм… да ли је могуће да није скраћивао стазу… шта ли је радио, летео, возио се, ја то не разумем, ко су ти брзи људи, како тренирају, шта једу, или су само такви рођени...
Мада, не знам да ли је потребно да напоменем и чињеницу да је мој телефон снимио да је трајање моје активности било 7:26:10, и да сам прешла 49,87км… вероватно је нека грешка у апликацији, немогуће је да смо Ненад и ја толико омашили… мада, кад се сетим оног трчкарања право, па назад, па лево, па другим путем, на некој чистини у шуми, у близини контролне тачке Астал, где се укрштају шумске стазе, ништа није немогуће.
И закључак до ког сам дошла, пребирајући сама своје мисли по глави и присећајући се момената са авантуре по Фрушкој гори је да оно што ја волим да причам, да волим да сам сама, да трчим сама, само је делимично тачно. Да је то баш тако, онда бих одлазила на Фрушку гору или било коју стазу и трчала сама по њој, али ја највише волим ту дивну енергију коју доносе други људи, волим те манифестације трка, планинских или градских, полумаратонских. Не волим много и беспотребно да причам са свима, и зато се трудим да се осамим, волим да будем у својим мислима, јер тако најбоље осетим стазу, али када се погоди леп дан и пријатни људи који ме окружују, стварно нема речи којима се то може описати, то задовољство и захвалност коју осетим што сам део нечега фантастичног и непоновљивог. Јер сваки тај наш дан и трка су подвиг за себе, и када се деси да одустанемо од стазе, из одређених разлога, неописиве су и непроцењиве те мале победе, та искуства која освајамо и чувамо у себи, која нас, у крајњој линији, и чине особама какве постајемо.
А у повратку сам слушала Драгана и његова искуства од прошле године, када је температура била -10 и када је све било под снегом, колико је стаза потпуно другачија у различитим условима. Пожелела сам да ово постане моја традиција, и да нас је из године у годину све више и више, да заједно јурцамо и јездимо Фрушком гором, али и Авалом, и свуда где се организују нека тркачка, спортска надметања и дружења.
Када сам дошла кући, сестрић је бацио поглед на моје потпуно блатњаве патике и намрштено рекао „Као да си била у рату!“ Нема он појма у каквом рату сам ја била… и у какве ћу га водити кад малко порасте. Слушала сам Милана који прича о својим дечацима које води свуда са собом, и са којима заједно открива лепоте природе и света који нас окружује. Ако желимо бољи свет за себе и своју децу, неопходно је да их упознамо са природом, да им откријемо чари и занимације које се не могу наћи ни у каквој видео игри, колико год маштовита била.