САЖЕТАК

Свакодневна потреба човека за кретањем доминантно је представљена кроз облике кретања: ходање, трчање, скокове, бацања, пузање, ношење, гурање, вучење, повлачење, пењање, дизање, спуштање, вучење и упирање. Освновна карактеристика ових облика кретања представљена је у чињеници да својом формом и структуром приликом извођења не захтевају посебну, специфичну техничку припрему. У дугој историји настајања и развоја човек је егзистенцијално везан за борбу и кретање. Борба за живот, кретање и изналажење хране постају најпресуднији фактори и обележје његове еволуције. На почетку развоја трчање се препознаје као неспретан брзи ход. Еволуцијом моторичких способности, трчање добија биомеханичке компоненте цикличног одупирања ногом о тло. За разлику од ходања код кога у сваком тренутку постоји контакт са подлогом, у трчању се појављује безпотпорна фаза лета. Прелазак из ходања у трчање се дешава при брзини од 2 метра у секунди.
Трчање на дуге стазе има дугу историју и везано је са потребом човека да прелази огромне даљине. Племе Тарахумаре из Мексика су познати као индијанци лаких ногу. Живели су у малим селима, међусобно удаљеним по пар сати трчања што је узроковало потребу за великим прелажењем даљина ради лова, трговине са суседним селима или преношења информација. Забележено је да су прелазили и по 200 км на дан.
Из Перуа, народ Инке познати су као врсни тркачи на дуге стазе још из далеке прослости. Посебна пажња је поклањана трчању, у толикој мери да је била мерило угледа и ранга у војсци.
У Кини за време владавине династије Јуан, постојало је такмичење које се звало ГУИЈОЧИ, а које је представљало дужину два пута дужу од маратона, одржавало се 600 година пре првога маратона.
Трчање на дуге стазе егзистира кроз векове и доживљава сталну афирмацију у свим облицима, од школског преко масовног до врхунског спорта. Трке добијају све више на масовности и разноликости, померају се границе како у годинама такмичара (од најмлађега до најстаријега), тако и дистанце које се прелазе. Овај рад указује на везе између маратона и Олимпијских игара.

УВОД

Појава маратонског трчања је веома мистична и везује се за дешавање које се одиграло током битке између Атине и Персије 490. године пре нове ере у месту Маратон, удаљеном 42 километра северно од Атине.
Одушевење победом је било огромно, а Атињанин Филипидес од радости и одушевљења је отрчао до Атине да би пренео вести победе и издахнуо. Ова прича је на граници мита и историчар Плуртах је спомиње, мада није испитано дали је Филипидес трчао до Спарте да тражи помоћ по Херодоту или до Атине да објави вести о победи.
Појавом маратона у свету почиње и организовање националних првенстава. Првенства у маратону настајала су организовањем трка чија је дужина била око 40 000 метара (дужина сазе маратона и мерења нису била стандардизована), или из такмичења на краћим дистанцама ( до 20 километара и дуже).
Формирање Светске аматерске атлетске федерације (International Amateur AthleticFederation – IAAF) године 1912. није имало значајни утицај на број држава у којима се организују национална првенства у маратонској дисциплини. Године 1921. од стране Међународне Аматерске Атлетске Федерације усвојена је дужина 42, 195 км.
Светски рекорди нису званично признати од стране Међународне Аматерске Атлетске Федерације до 1. јануара, 2004. године. Пре тога најбоља времена на маратонима су називана „најбољима на свету“ и нису били дефинисани многи стандарди, што ни данас није тачно утврђено због саме дужине стазе. Али изведени су неки основни принципи стандарда који морају одговарати правилима Међународне Аматерске Атлетске Федерације да би рекорди били валидни. Ипак са експанзијом маратонских трка по свету, услови се разликују у успонима и падовима надморске висине тла, подлози, и низом других параметара што тачна упоређивања чини скоро немогућим.
Од свога настанка маратон доживљава снажну експанзију и почиње да се реализује у свим већим светским градовима: Токио, Њујорк, Лондон, Берлин, Чикаго и Бостон, а увидевши значај таквог догађаја организатори у целом свету су почели да организују такве трке у свим већим градовима.
Бостонски и Чикашки маратони спадају у најстарије маратоне на свету. Први пут је реализован Бостонски маратон 1897. године, након првога маратона на Олимпијским играма одржаним 1896. године. Као најстарији маратон, Бостонски маратон спада у један од светских најпрестижнијих маратона. Бостонски маратон не задовољава услове Међународне Аматерске Атлетске Федерације тако да резултат од 2:03:02 који је Кенијац Џефри Мутаи постигао 2011. године није званично валидан.
Чикашки маратон је почео да се одржава 23.09.1905. године. Организатори маратона су развили добру сарадњу са спонзорима тако да су награде на трци изузетне, што привлачи велики број елитних светских тркача. Такође су развијени системи контроле доведени до савршенства, на сваких 5.000 метара имају чипови за регистрацију.
Сама трка маратон доживела је велику експанзију у виду уличних трка у свим већим светским градовима. Увидевши колики број такмичара и гледалаца привлачи, сви већи градови по узору на Њујорк и Бостон, почели су да организују улични маратон. Временом се маратонска трка развијала у правцу врхунског и масовног спорта. Врхунским спортистима је циљ брзина, а рекреативцима изазов сама дужина, тако да обједињени циљеви привлаче све више такмичара.
Први признати светски рекорд за мушкарце је 2:04:55, поставио Пол Тергат на Берлинском маратону дана 28. 09. 2003. године. Светски рекорд за жене држи Пола Редклиф временом од 2:15:25, а поставила је на Лондонском маратону 13.04. 2003. године.
Тренутни рекорд код мушкараца је 2:03:59 , поставио Хаиле Гебрселасије из Етиопије дана 28. 09. 2008. године на трци у Берлину. Код жена рекорд држи Пола Редклиф резултатом 2:15:25, постигнутим у Лондону, дана 13.04. 2003. године.

1. МАРАТОН КАО ОЛИМПИЈСКА ДИСЦИПЛИНА

Повезаносту маратона и Олимпијских игара је очигледна у речима које су мото игара: „брже, више, јаче“. Та паралела представља њихову нераскидиву целину и поистовећеност циљева што је резултирало појавом маратонске дисциплине од обнављања олимпијских игара.
Идеја да се одржавају трке на дистанцама од 42 195 км је потекла од Мишела Бреала и његов напор и жељу су подржали Грци и сам Пјер Де Кубертен, па је 1896. године у обновљеним Олимпијским играма које су се одржале у Атини уврштен у програм Олимпијских игара и тадашњи победник је био Спиридон Луис са временом 2:58:50, који је касније добио поред државних високих почасти и многе бенефиције.
Године 1904. на олимпијским играма које су се одржале у Сент Луису, Томас Хикс је забележен у историји као први такмичар који је освојио златну медаљу користећи стимулативна средства.
Тадашња маратонска трка износила је 40,000 метара, а тек године 1908. на Олимпијским играма које су одржане у Лондону стандардизована је дужина од 42 195 метара (195 метра је продужена, ради прегледнијег видокруга британске краљевске породице на старт).
На Олимпијским играма у Стокхолму током маратонске трке Португалац Франциско Лазаро умро је од последица топлотниг удара и физичког напора.
Године 1964, на Олимпијским играма у Токију, Абебе Бикила из Етиопије постао је први олимпијац који је одбранио титулу у маратону.
На Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године први пут је уведено такмичење за жене у маратону, мада историјски извори указују да је на првим олимпијским играма незванично учествовала Гркиња Мелпомени.

2. ИСТОРИЈА МАРАТОНА У СРБИЈИ 1910-1920

У већини земаља пре 1918. године атлетске организације на државном нивоу нису постојале. Државна првенства у маратону су углавном реализована у земљама где је већ била развијена атлетика, односно где су се већ одржавала такмичења у осталим атлетским дисциплинама.
На континуитет одржавања националних првенстава у маратону утицала су међународна такмичења, број атлетичара који су се бавили овом дисциплином, политика, економске прилике, ратни сукоби и други социјални елементи.
Разматрајући такмичење у маратону као део спорта и културе нашег поднебља, постоје осцилације узроковане друштвеним променама.
У организацији Српског олимпијског клуба из Београда дана 02.05.1910. године одржана је „прва маратонска трка“ у Србији на релацији Обреновац- Кошутњак, дужине 34 000 метара. Победио је Александар Поповић, са временским резултатом од 2:46, примио ловоров венац и ленту уз 1000 динара.
Дана 02.10.1911. године одржана је „друга маратонска трка“ на релацији Обреновац- Кошутњак, а победник је био Живко Настић, земљорадник из Жаркова, резултатом 2:17.
Дана 27.05.1912. године Српски Олимпијски клуб реализовао је квалификационо такмичење у Кошутњаку за избор репрезентативаца у маратонској дисциплини за предстојеће Олимпијске игре у Стокхолму. Трка се одржавала на стази од Кошутњака до Умке и назад, дужине 40 200 метара. Победио је Драгутин Томашевић са временом 2:52, друго место заузео Живко Настић временом 3:10, а треће Борислав Драгутиновић временом 3:20.
Дуго времена због ратова, организовање спортских такмичења и бављења спортом је било изузето на нашим просторима.

2.1. ИСТОРИЈА МАРАТОНА У СРБИЈИ У ВРЕМЕНСКОМ ПЕРИОДУ ОД 1930 ДО 1939 ГОДИНЕ

Дана 13.07. 1930. реализована је маратонска трка у Загребу са само три учесника Југословенског Лакоатлетског Савеза ( ЈЛС). Идеју је према пронађеним подацима иницирао маратонац Димитрије Стефановић, учесник маратона у бечу 1927. године.
Током периода између 1930-1939. године одржано је десет првенстава у маратону, Хрватска (6), Словенија (3), а само једено у Србији (Београд). Такмичари из Србије наступали су на пет првенстава. Ово је био период када држава није обраћала пажњу на врхунске резултате и рекорде, па је и успех био скроман. Са техничке стране трке су биле веома лоше организоване, са малим бројем такмичара, што је био тренд и на државним такмичењима свуда по свету.
Први представник на државном првенству из Србије учествовао је у Загребу 09.07.1933. године, Стеван Нушић атлетичар СК „ Југославије“ из Београда, одуставши. Године 1936. у Вараждину поново је учествовао Стеван Нушић и овога пута заузео друго место.
Године 1938. главни град Краљевине Југославије био је домаћин државног првенства у маратону. Организацију је реализовао Београдски лако-атлетски подсавез (БЛАП) и први пут су уведене категорије: почетници, атлетичари нижег ранга, атлетичари који нису у атлетским клубовима, припадници војске и „чланови провинцијских клубова“, као и учествовање страних држављана. Наш најбоље пласиран такмичар је Немања Одановић из Сомбора заузевши шесто место.

2.2 ИСТОРИЈА МАРАТОНА У СРБИЈИ У ВРЕМЕНСКОМ ПЕРИОДУ ОД 1949 ДО 1991 ГОДИНЕ

Поново организовање државних првенстава у маратону почело је у Београду 04.09.1949. године, и ако су првенства у атлетици настављена 1946. године. Национална првенства у маратону нису одржавана 1951, 1956, 1957, 1958, 1963 и 1965. године, мали број учесника и лош квалитет организације је резултирао повременим изостављањем ове дисциплине из програма атлетских такмичења.
У временском периоду од 1949. до 1991. године ниво техничке организације био је упрошћен , а маратон сведен на само једну од дисциплина атлетског програма, којој није придаван већи значај, и нису се евидентирала времена и рекорди од 37. првенстава у маратону, колико је било организовано у Југославији. У Србији је реализовано 12, од тога Београд (4), Суботица(2), Крагујевац, Косово Поље, Приштина, Оџаци, Нови Сад и Засавица (1). Атлетичари из Србије били су учесници на 36 националних првенстава, а изостали су 1991. године из безбедносних разлога.
Србија није увек имала такмичаре на националним првенствима, разлог томе није непостојање такмичара, него учешће елитних тркача Фрање Михалића и Недиљка Фарчића на међународним такмичењима.
Прво такмичење атлетичарки из Србије забележено је 1987. године.
Дана 08.05.1988. године у Београду одржан је први Београдски маратон, дужине стазе 23000 метара, а такмичари су били само домаћи. Идеја да се обнови трка од Обреновца до Кошутњака потекла је од новинара Студија Б, Ђоке Вјештице и атлетског радника Бране Радовића, коју је 1910. године организовао Српски олимпијски клуба.
Године 1990. на одржавању трећег Београдског маратона стаза добија праву дужину од 42 195 метара, и поред домаћих такмиче се и такмичари из иностранства. Београдски маратон постаје члан AIMS-a (Association of International Marathons and Distance Races), а организацију преузима ЈСД: „Партизан“ уз помоћ града Београда, војске, МУП-а и бројних спонзора.
Сомбор спада у наше градове са најстаријом историјом атлетике. Прва регистрована трка је реализована дана 01.06.1889. године у дужини 32 000. метара на релацији Сомбор- Бездан- Сомбор, а обновљена је 1979. године.

2.3 ИСТОРИЈА МАРАТОНА У СРБИЈИ У ВРЕМЕНСКОМ ПЕРИОДУ ОД 1992 ДО 2005 ГОДИНЕ

Распадом СФРЈ створена је 1992. године нова држава Савезна Република Југославија. То је био директни узрок мањег броја такмичара и слабије конкуренције.
Известан број маратонаца је емигрирао из Хрватске у Србију међу њима је и наш рекордер Борислав Девић са најбољим временом 2:13:57, које је остварио у Хјустону.
У категорији атлетичарки значајан успех су оствариле Оливера Јефтић и Сузана Ћирић.
Године 1995. у економској блокади Београдски маратон је успео да закључи први међународни спонзорски уговор са Јапанском фирмом АSICS и исте године реализован је први и једини директан пренос маратонске трке у Србији.
Године 1999. Одржан је 12. Београдски маратон у време NATO агресије на Србију. Слоган маратон је био „ЗАУСТАВИТЕ РАТ-ТРЧИТЕ СВЕТОМ“. Одржавање маратона у ратним условима је јединствен пример до тада у свету, али се из безбедносних процена одустало од пратећег програма. Без званичног позива у Београд су пристигли такмичари из седам земаља, и многобројни пријатељи, па је реализована маратонска трка у којој је 39 маратонаца заједно претрчало стазу за 3 сата и 17 минута ушавши заједно у циљ високо подигнутих руку. То је био први и једини маратон у свету где су сви учесници били победници, а истога дана у 21. руском граду одржавани су локални маратони у знак солидарности са београдским маратонцима.
Анализирајући број учесника и резултата државних првенстава у маратону долази до велике разноликости у подацима. Један од битних разлога је недодељивање новчаних награда победницима националних првенстава, као и ратни сукоби прилоком распада Југославије што је довело до емиграције великог броја такмичара, а Горан Риачевић један од наших тада водећих маратонаца је погинуо 1999. године.

2.4 ИСТОРИЈА МАРАТОНА У СРБИЈИ У ВРЕМЕНСКОМ ПЕРИОДУ ОД 2005 ДО 2013 ГОДИНЕ

Средином 2006. године Црна Гора је прогласила самосталност, чиме је Србија поново постала самостална држава. Атлетски савез Србије преузима улогу Атлетске заједнице Србије и Црне Горе и наставља са организовањем националних првенстава у маратону. Она су се реализовала у оквирима два наша највећа маратона Новосадском и Београдском.
Број такмичарки током година опада, а након 2008. године првенства се више нису одржавала.
Маратон као део масовног спорта на овим просторима је у експанзији и сваке године статистика говори о броју пораста такмичара, рекреативаца.
Међу најпознатије српске такмичаре у интернационалним маратонским дисциплинама спадају: Бороја Драго, Кнежевић Драго, Александар Капулица, Недељко Тодоровић, Мићић Срећко, Марија Чегар, Андрић Милоје, Ана Суботић, Дарко Живановић, , Оливера Ћирковић и многи други.
Временом се све више наших такмичара укључује у маратонске трке, поготово на трке које се организују у нашем окружењу: Љубљана, Загреб, Подгорица, Будимпешта, Кошице... а статистички подаци говоре о тренду годишњег пораста такмичара, рекреативаца.
Године 2011. на Њујоршком маратону од 47 000 тркача Србија је имала три представника: Александра Капулицу, Анђелка Ристичевића и Владу Мелентијевића. Ристичевић је временом 2:31:11, заузео 47 место.

3. СРПСКИ ТАКМИЧАРИ У МАРАТОНСКИМ ДИСЦИПЛИНАМА

Дана 14.07.1912. на петој Олимпијади у Стокхолму наступио је наш такмичар Драгутин Томашевић. Завршио је трку под чудним околностима на 37. месту, али је остварио успех подигавши својим учешћем углед Србије. Томашевић по професији трговачки помоћник рођен је 1890. године у селу Бистрице код Петровца на Млави.
Томашевић након Олипмијаде у Стокхолму започиње припреме за следеће Олимпијске игре, али је мобилисан и смртно рањен у борбама на брду Бубањ код Куле. Преминуо у селу Рашанац, а сахрањен у родном селу Бистрици у породичној гробници заједно са својим спортским трофејима. На његовом гробу пише да су га „сахранили његова мајка и његова храброст”.
Дана 01.12.1956. на Олимпијским играма у Мелбруну наш атлетичар Фрањо Михалић освојио је друго место временом од 2:26:32, а у Риму 1960. године 12. место временом 2:21:52. Михалић је побеђивао на 22. маратона међу којима се истичу: Токијски, Московски, Бостонски и Атински.
Године 2004. на Олимпијским играма у Атини, Оливера Јевтић је освојила 6. Место, а дана 13.04.2003. године у Ротердаму је поставила наш национални рекорд за жене у маратону временом 2:52:23. Такође је једна од наших најтрофејнијих репрезентативки у дисциплини маратона: 2002. године осваја треће место на Њујоршком маратону, 2003. године у Амстердаму треће, 2004. године у Бостону треће, 2006. године на првенству Европе друго место, 2006. године 7. место на Бостонском маратону, и 2007. године прво место на Београдском маратону.
Године 2012. на олимпијским играма у Лондону имали смо такмичара Дарка Живановића у дисциплини маратон, али трку није завршио, као ни Оливера Јевтић и Ана Суботић у женској конкуренцији.

ЗАКЉУЧАК

Матарон као Олимпијска дисциплина егзистира од саме обнове Олимпијски Игара. Развој технологије спортског тренинга условљава и померања биоенергетских потенцијала и биодинамичких способности, а постигнути резултати на светским такмичењима стално се превазилазе.
На нашим просторима заступљено је такмичење на дугим дистанцама од саме појаве спортских активности.
Као у првим маратонским тркама у свету, тако и код нас нису евидентирани валидни резултати од самог почетка заступљености трчања на дуге стазе.
Заинетресованост државе се мења после Другог светског рата. Схвативши значај и улогу спорта, спорт постаје једно од најзначајнијих поља доказивања престижа међу државама у свету. Захваљујући појединцима који су ову идеју пренели у атлетику Србије, као и формирање атлетских клубова „Партизан“ и „Црвена Звезда“, број маратонаца се повећавао и резултати побољшавали. За разлику од предходног периода када су маратонци из Србије само допуњавали број такмичара на националним првенствима, сада су они углавном доминирали. Промена у националним првенствима по структури организовања догодила се након распада СР Југославије. Развој оваквих такмичења након осамостаљивања Србије сличан је као у Чешкој, Словачкој и државама које су настале распадом СССР-А-а. Од тада државна првенства постају део масовних маратона.
Поједини атлетичари и атлетичарке, иако су представљали нашу земљу на великим такмичењима ( Балканске атлетске игре, Олимпијске игре...) нису наступали на државни првенствима, због специфичности саме дисциплине, што је имало за последицу да ова такмичења нису била одраз правог квалитета маратона код нас, а самим тим и негативно утицало на развој маратона на нашим просторима.
Данашња такмичења у маратонским дисциплинама на нашим просторима егзистирају кроз манифестације масовних маратона, и у сталном су порасту како број трка, тако и број такмичара. Тај феномен масоности спортско-рекреативних манифестација условио је развој спортског туризма, што многи градови препознају као позитивну ствар из више аспеката, од којих је најбитнија промиција самог града.

ЛИТЕРАТУРА

1. Вујаклија, М. (2006). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета.
2. Владета, Н. (2011). Богом дани маратонац. Београд: Службени гласник.
3. Вишњић, Д., Јовановић, А., Милетић, К. (2004). Теорија и методика физичког васпитања. Београд: Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду.
4. Остојић, С. (2006). Лексикон спортске медицине и физиологије вежбања. Београд: Агенција „Матић“.
5. Стефановић, Ђ. (2006). Теорија и пракса спортског тренинга. Лозница: Гносис.
6. Шиљак, В. (2011). Историја спорта. Београд: Алфа универзитет.
7. Шиљак, В. (2013). Олимпизам. Београд: Алфа универзитет.
8. Штакић, Ђ. (2006). Социјологија физичке културе. Београд: Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду.