Nedelja, 17.03.2019. godine, sunčano prepodne i mnogo nasmejanih lica se okupilo ispred Banje Junaković, kod Apatina.
Razlog je sada već tradicionalna sportska manifestacija, 4. Međunarodni prekogranični ultramaraton Apatin-Osijek.
Ultramaraton se trči ukupno 50 kilometara, spaja dve države - Srbiju i Hrvatsku i dva grada - Apatin i Osijek. Cilj je promovisanje sporta, tolerancije i dobrosusedskih odnosa, pomirenje među narodima iz regiona.
Dobra stvar je što ne mora svako biti spreman da pretrči celu deonicu, već se može podeliti i trčati u okviru štafete, sa svojim prijateljima, trkačkim drugarima. Ultramaraton se može podeliti na štafetu sa dve izmene, odnosno prvi trkač trči od Apatina do granice sa Hrvatskom, ukupno 20,2 km, a onda odatle drugi nastavlja ostalih 30km - do Osijeka.
Takođe, može se podeliti i na tri deonice, onda se trči 20,2 km prva izmena, 17,7km druga izmena i 12,1 km treća izmena.
Start ultramaratona bio je ispred glavnog ulaza u Banju Junaković, u 11,00 časova, posle kratke ceremonije otvaranja, dok je cilj upriličen u Osijeku ispred Elektro Slavonije, gde je po ulasku u cilj svih takmičara bio organizovan zajednički ručak i druženje svih učesnika, kao i proglašenje pobednika.
Lep je osećaj kada se pre trke čuju himne Srbije i Hrvatske, nekako smo se osećali zvaničnije i svečanije, kao pravi sportisti na nekim važnim takmičenjima, osećaj koji ja kao rekreativac uglavnom nemam, jer dođem da se družim i uživam u trčanju.
Što se tiče same staze, nema tu šta mnogo da se priča, asfaltni put, koji čak i nije loš, kada znamo kakvo je stanje puteva po Srbiji. Okolo samo ravnica, njive, meni su se dopali kultivisani šumarci pored puta, sa svojim strogo i precizno zasađenim nizovima stabala. A što se tiče takozvanih okrepnih stanica, bile su odlično raspoređene, sa vodom, sokićima, limunom, pomorandžama, bananama, keksićima, kikirikijem, bez zamerke.
Dan jeste bio divan, ali verovatno ipak i suviše toplo za trčanje, posebno za one koji se trude da postignu neke dobre rezultate. Mada, ja spadam u one koji obožavaju sunce na licu i vetar u kosi, tako da meni ni vetar nije smetao pri trčanju, čak mi je bilo super izazovno i veselo da se borimo sa vetrom koji je na mahove stvarno jako duvao, i to uvek baš u prsa. Mada, verujem da je trkačima koji su trčali ceo ultramarathon, a i onima koji po kilogramima spadaju u lakše kategorije – vetar stvarno pravio problem.
Nas koji smo trčali prvu izmenu, na granici je čekao autobus, koji je usput na par mesta pokupio i one koji su trčali drugu od tri izmene, i par trkača koji su ipak odustali od trke, i prevezao nas je do cilja u Osijeku. A tamo je stvarno bilo lepo i veselo. Dočekivali smo trkače koji su jedan po jedan, uglavnom svi sa osmehom na licu dotrčavali do cilja. Ne znam kako je bilo na drugoj deonici, kroz Hrvatsku, ali su mi se pejzaži činili interesantnijim, sa vinogradima, šumarcima, zatalasano, sa uzvišenjima i dolinicama.
Najbrži takmičar je Daniel Bečkei iz Kule i celu stazu od 50 km pretrčao je za neverovatnih 3 sata i 38 minuta.
Moja štafeta je bila poslednja, i mi smo zajedno stazu prešli za 6 sati 12 minuta. Ali sam beskrajno ponosna na svog štafetnog drugara i klupskog kolegu Marka Jovičića, kao i na Vladimira Kolića, koji je trčao ceo Ultramaraton – koji bi imali mnogo bolje vreme, ali su poslednjih petnaestak kilometara trčali sa trkačem koga su tog dana prvi put videli na stazi, koji je po prvi put želeo da istrči ultramarathon, ali verovatno nije bio potpuno spreman za sve izazove koje to može da nosi i bilo mu je teško i želeo je da odustane, ali su ga naši momci podržavali, bodrili, sokolili i pomagali da uspešno završi svoju trku.
A to i jeste glavni cilj svake trke, kao i života, uostalom. Pomoći drugaru na stazi, osmehnuti se, podeliti vodu, voće, dobaciti slatkiše dečici pored staze, razmeniti koju reč sa finim svetom koji se zadesio pored staze i povremeno navija i bodri… stvaranjem pozitivne energije u sebi i oko sebe, činimo da smisao ovog ultramaratona, kao i bilo koje životne trke bude ostvaren. A danas sam čula da je dobitnik Loto plus premije iz Sonte – a Sonta je jedno od mesta kroz koje smo protrčali. Ja volim da verujem da su naši osmesi, radost, energija i snaga stvorili neku lepu energiju koja će i dalje da greje srca ljudi u Sonti, kao i svim okolnim mestima kroz koja se trči.
I, eto, da mi se ne zameri da je kod mene uvek sve lepo i radosno – moram da napomenem da na kraju svega, kada smo dočekali poslednje trkače i otišli na ručak – nije više bilo hrane. Verujem da su organizatori obezbedili dovoljno hrane za sve takmičare, ali gladni ultramaratonci mogu da pojedu više nego što je neko to procenio. Ovako smo morali da se zadovoljimo smokijem i praznim sendvičem (kada napraviš sendvič od dva parčeta hleba, i unutra ništa). Ali, da nije toga ne bismo se slatko smejali i smišljali mogućnosti za snalaženje u gladnim okolnostima, npr. sendvič sa smokijem…
Iz PSK Balkan na Ultramaratonu su trčali: Vladimir Kolić, ceo ultramarathon od 50 km, za 6:12:43
I dve štafete, Dejan Todorović, Milan Jovanović, Marko Jovičić i Vesna Đoković.