Ko u čuda veruje, taj i čuda stvara, 2. Deo

Svaki život je posebna,uramljena slika za sebe. Ramovi se, manje više, razlikuju, odnosno ograničenja koja prave razliku između bića i ne bića.Neke delove slike sami bojimo i stvaramo, a neke nam sam život nameće ograničenošću boji i formi, čak i prostora ramom ili nedostatkom platna, ali umetnik Slobodan, uspe uvek da nađe neku pukotinu u ramu i još malo proširi svoju umetničku aktivnost, ako ništa spektakularno,ono bar da još malo istisne boje kroz tu pukotinu i dobije još jedno svoje delo,van granica omeđanih ramom.Čudnom snagom uma i željom za borbom, samoodržanjem,to čudo je i sada pokrenuo pred mojim očima, vraćajući me opet na misao da koliko god sve izgledalo kao splet okolnosti na koje nemamo uticaj, ram koji je čeličan i neprobojan,ipak ljudsko biće ima silu i snagu da sudbinu udari u ružnu njušku i na momenat joj poremeti pravac kretanja.
Mi koji smo deo "trkačke sekte" sortiramo sportska takmičenja u kojima uzimamo više godišnje učešće na ona " sa dušom" i obična. Slobodan, koji je prošle godine uzeo učešće u sportskoj manifestaciji "Jadovnički ultramaraton", shvativši kojoj grupi pripada,našao se i ove godine u autobusu Autokodeksa za Prijepolje. Manje više je prolazio ove godine kroz razne faze sportske forme, od obične,do veoma visoke ( dunulo mu da malo rastrči od Požarevca do Beograda), a ja sam konstantno kroz razne oblike vršio presing da odradimo najdužu distancu, i sam se hrabreći da " to nije ništa strašno",dok me glas razuma ( Nikola) nije povukao za rame i rekao" aman,šta radiš"...Shvativši da izazov planine nije baš naivan, i nisu isti parametri kao ravne staze ( po nekima odnos 1:4) nisam više smeo da ,,tražim vraga,, ni sam više siguran u svoje sposobnosti,pustio sam našega heroja da sam izabere stazu našega medveda Miše.
Dođosmo u Prijepolje, dočekani raširenih ruku, srdačnih domaćina,ali strepnja se uvlačila polako u srca i plavila,u sportskoj psihologiji fenomen poznat kao" predstartna anksioznost".
Domaćin nas pusti da malo predahnemo, pa sazva sastanak u domu kulture. Poče prezentacija, a naš Nikola, kao da rastao u nekoj čuki,poče da iznosi neke fascinantne činjenice,koje ni meštani rođeni u tom kraju nisu poznavali i primetili,kao da je geolog,speleolog,hidrometerolog,geograf, suve precizne podatke na kojima bi mu pozavideli i vojni stratezi,a lično sam od toliko podataka počeo da tonem u letargiju,kada odjednom Nikola promeni ton i temu i reče :odaberite pametno stazu,i nema menjanja kao ovaj Sloba Jotić,sa 22 na 66, a ne bi me čudilo da sada izmeni i na 111.
Taj obrt dikcije i teme izbaci me iz ravnoteže i pomislih,to je ubacio kao šalu,da razbije monotoniju, i jedva sačekavši da prođe oficijelni deo,potrčah da proverim tvrdnju i gle,eto ga na "Jadovnički 66km,Mate stazi". Opet odem do slobe ,ali on mi bojažljivo potvrdi,i ne znam šta da mislim...Spominjao je nešto na tu temu u autobusu prilikom dolaska,ali bilo je mnogo šale i smeha,tako da niko nikoga nije ozbiljno shvatao,ali ovo je ozbiljnija priča..odem još jednom do Nikole,a on polu ozbiljan,umoran ponavlja isto..pitam ga,jel može to Sloba da pregura, a on mi nezainteresovano odgovara,"što da ne?" ( Ko koga zavitlava,mislim se u sebi,pa Nikola prvi bio za to da čoveka ne guram u vatru,sigurno nešto znaju ,što ja ne znam..)Odoh na počinak,ubiše mi mozak....
Jutro, 06:00,na startu stojimo i slikamo se,grlimo i zdravim ko babe,samo što ne zaplačemo, ubija trema,ko da put fronta krećemo,a ne aktivnosti kojoj smo sami sebi zatrovali i zadojili...kreće vožnja...Pravo uz brdo, i nikada neću shvatiti odmah svi pun gas,valjda zbog Drona koji snima,utiska,razbijanja treme ili ko zna čega,svi kreću jak tempo,a baš to prvo brdo,golemo ,ko da se smeje i čeka da nam isisa odmah snagu svu...posle se polako kolona razredjuje, kida na na manje grupice,pa na tačkice...dvoje mojih saboraca pričaju o okrepnim tačkama,mapi,usponima,limitima,a lično se trudim da to nečujem, ko bi sve to pamtio i opterećivao se time sada,kada imamo ceo dan i noć za izučavanje praktičnog dela..više sam razmišljao kako bi nas bar vreme poslužilo, kiša i grad su ovde redovna pojava u par sati se izmenjaju i pomrse račune planovima skroz..
Polako kroz razgovor, nogu pred nogu lagano ubrzasmo. Neke ostavismo iza,a neki nam umakoše,jedino Vesna ko leptir,čas napred,čas nazad, stavila neko cveće na glavu (drnda promet,mada ona tvrdi h&m), i ide mrtva ozbiljna,kao na ispitu. Ko zna kakva joj je u glavi planinarska taktika, mislim se u sebi,kada se pojavljuje jedan od najlepših delova staze,slapovi Sopotnica. Kroz glavu svima na mah prolazi, koliko bi nam vremena oduzelo da se kupamo, ali svima glupo da pitaju,ipak je ovo trka..malo vode ladne,malo limuna ( bogami i piva) i ko novi smo,i svi se naravno u sebi kunemo,da prvom prilikom dolazimo ovde da uzivamo ceo dan u prirodnim lepotama.Sa saborcima sa kojima sam se dogovorio da je dužina 66 km,prava ,išao sam kilometar po kilometar, i kada nam je god teren dopuštao puštali smo korak u lagani trk,da razbijemo isti režim rada mišića i usporimo nadolazeću upalu.Na najvećem usponu opazismo žutu mrlju,pomislih vidi neko nosi ove drečave majce još,osim naših prijatelja iz Požarevca,kome bi li ta ideja pala na pamet, sigurno neki stranac,kada mrlja postade majica,majica -čovek,a čovek -slobodan!!! Prvo mi palo na pamet,krenuo krišom ranije,ali setih se,slikali smo se kako običaj nalaže sto puta,ne retko i na istom mestu na startu po par puta..pitam u čudu : odakle ti ovde?jer smo na predhodnoj okrepnoj tački, usled izliva nežnosti,pisali na kartonu da izdrže,on, vitaminka i Rajko,pošto onako iznureni dočeka nas veliki laf Živčo i poče sa našim cvetićem Vesnom da varniči ( naravno pozitivno),a nas sve preplavi neka toplina,koju htedosmo da podelimo i sa ovima iza,koji inteligentno koriste i uživaju u prirodnim lepotama...smeška se Sloba umorno i zagonetno,ali prvi put pogledah mapu zakačenu za pojas i shvatio sam da je to najveći uspon i da se lomi..takođe mi bi jasno da je dobio još jednu ogromnu borbu.rekoh saborcima,idite ako možete brže,imamo mi tema i tema da otvaramo, što su oni oberučke ( obe noške) prihvatili i dodali gas..
Na predhodnoj tački, gde se razdvajaju 66 km i 111km, srdačni domaćin Živčo kaže, da ovi što idu na 111km, ne znam posle koliko km,opet dolaze na tu tačku,i to izazva veliku toplinu oko moga srca što nisam izabrao samoubistvo,nego lagano razgledanje prirode,a sada sam našao i adekvatno društvo,tako da mi je cilj ispunjen...osim male griže savesti,što sam ljilju i Nikolu ostavio u bespuću divljine,ali deca moraju odrasti,neće se celi život mami držati za skute, a nas sada čekaju velike i opasne teme,kako da razmrsimo krizu u državi...i taman da propratim sve one Nikoline tehničke informacije od tvrdoće tla,pa do pitaj boga čega...onda se setih da je predstavljao sportsku manifestaciju na sajmu turizma,mora da je zato tako potkovan...
Naiđosmo na neku livadu,neke lepe i čudne travke,čudismo se i pokušavali da dokučimo tajne botanike,po svemu sudeći neki korov,koji je svojim bojama deluje na našu psihu ko da je to polje zasadila vila...ali pogled iza nas je doveo razum u realnost,crno nebo i zvuk gromova.odmah pomislimo sokoleći se: ma ovu drugu polovinu možemo i da padaju sekire,ali samo u prvi mah,ali već sledećeg momenta dali smo se u trk...da bismo shvatili da našom brzinom ne možemo umaći muvi, a ne Iliji gromovniku..misli nam se vratiše na prijatelje koji su ostali iza i sigurno zakasali u munje i gromove,još smo saznali na okrepnoj tački da je vitaminka uspela svojim retorički sposobnostima da previde markere i omaše stazu,ali neki glas razuma je došao od nekuda i vratio ih na pravi put...
Pomorivši se sa sudbinom onih iza nas,išli smo lagano i bezbrižno,a grom je kao pas sa lanca lajao,ili nije dolazio...U tom momentu pristiže nas Slađa, tanke nogice, šorts i koža ko da je izujedao roj stršljena...sama poče da priča,da je istukao grad.Mi se samo pogledasmo u čudu....grom je tukao ,ali nije smeo da priđe,i setismo se jedne slobine fotomontaže,kada je poželeo da bude Gandalf,baš na ovoj istoj trci prošle godine,ali na dužini od 22km, kada je uzeo neku motku, vizualizovajući specijalne supermoći , poštapajući se sa njom bodreći sebe uspeo da pobedi podmukle žuljeve i uspeo u vene još više da donese otrova zvanog trail.idući dalje putem naletesmo na momka i devojku,jedva ih i primetismo raspredajući Priče od kulina bana, i to nam podiže ego do neba,kako eto nas dvoje kornjača tempom konstantnim satrasmo mlađe.Mada kada priđosmo shvatismo da momak ima neki fizioloških problema(žulj ili koleno).Ponudismo ih lekovima,ali testosteron je glumio nepokolebljivost,i tek na intervenciju slabijeg pola,prihvati diklofen duo,što se posle par minuta odrazilo na njihov veoma jak ritam, čak šta više slabiji pol je kovao planove za izlazak uveče, mi se samo bledo pogledasmo.Dođosmo na neku tačku okrepe a domaćin kaže: e kakvi ste sportisti niko ne pije rakiju! Sipaj do vrha rekoh i čašu Kole.Normalno čim sam liznuo,shvatio sam da je to i više nego dovoljno,taman je ugrejala malo,gurnuh je slobi,iskapih kolu i dajem praznu čašu od Kole,i pitam imate li jače nešto od ovoga,pravu rakiju? Čovek se zabezeknuo dok nije shvatio da nije ista čaša,i rastali smo se u smehu.
Polako snaga je počela da otiče, a ovo dvoje dece samo nabija ritam.U tom momentu naletesmo na kanal u kome leži čovek.Pritrčasmo brižni,i pitamo ga kako je,a on: loše,ja se prezivam Divac i pao sam, stanujem 200 m uz ovo brdo, možete li me odneti..Pretrnuh,gledam uzbrdo i mislim što i Sloba,pa sam da se gore popnem nemogu,a kamoli da nosimo tebe, o sudbino...i još mu dajemo priliku de se izvučemo, "hoćete pomoć da pozovemo", a ni da čuje,samo me gore iznesite i biću vam zahvalan...ćutke mu prilazimo i opaaa, Bingo,zapljusnuo nas miris rakije,i sve troje muških glava okretoše se,olakšani što će sam da ispašta svoj greh..Kako smo odskočili od njega,tako naletesmo na zbunjeno lice devojke,i usplahiren glas:pomognite čoveku! Jes,pa da se otrujemo, može on sam,bili smo složni. Dvoje mladih oporavljenih odlepršaše, a mi zadivljeni sa dozom ljubomore pratismo kako zamiču u daljinu.
Polako je padao mrak, a ja sam opet uvideo , da sam savršen izum organizatora,broj koji se kači na pojas ,i na njemu označene nadmorske visine i karta, uspeo naopako da zakačim, tako da je informisanje sa karte bilo beskorisno,osim da imam periskop.Put se svakom okukom udaljavao od svetla grada, koji je izgledao tako blizu,a tako daleko,odmah tu ispod nas, što nas je navodilo na pomisao da smo negde omašili stazu ( izuzetno česta aktivnost,na ovako sumanutim aktivnostima).Zaželeh da imam signal na telefonu i da je organizator u dometu,što mi se i ostvari,ali na moje pitanje da li smo na pravom putu,ako smo na tački toj i toj, organizator mi smerno odgovori da ima tri tačke sa takvim nazivom.E to nas malo gurnu u ambis pesimizma,ali smo odmah silama svetla obrnulu u humor,doduše crnjak. Krivina do krivine i opet krivina,i informacija što nam veka dao,nije bila od koristi,kaže posle asfaltnog puta,imate još 3 km. Samu trasu trke preseca milion puteva,što asfaltnih,što kaldrme,što zemljanih i svaki naliči u sutonu na ovaj do sebe..
Normalno,naša iskusna priprema doprinela da jedva iz dzepova izvukosmo neku škiljavu,polumrtvu kinesku lampu, a slobi se ote uzdah, što je zbog svog mekanog srca dao profi lampu ,dao lakrdijašima,da je pod misterioznim okolnostima ostave na obroncima Fruške gore.
krivina i opet krivina,u nedogled i počeše da nas sustižu prvi takmičari na 111 km.Naravno tu je naša ćelava ovca,izbija iz šume nošen vilama, nešto mumla sebi u bradu,valjda pomućenog uma tolikim kilometrima,i sklon seksističkim izjavama,mi ga niti razumemo niti se trudimo,pogledamo se,slegnuvši ramenima povika smo: napred partizan!, Ne bismo li mu malo olakšali i dali inercije.Kako se pojavi,tako i nestade.Odahnusmo,nismo promašili stazu.I eto kuća prvih,ali opet ulica jedna ,druga,treća,pa u krug,ko da je Njujork,a ne mali gradić.
I eto nam BTL Drage kapije,nova novcata princeza svetli,kao predvorje raja,umor nestaje,snaga dolazi,i opet ono brdo sa početka,ali sada je tobogan za nas...Vadim telefon i ne znam šta bi sa njim, koga da slikam ili šta,i dok ga tako neodlučno držim u rukama,ulazimo u cilj, pomešanih osećanja,i Sloba ponovo ispisuje svetsku istoriju....valjda koliko je puta to do sada uradio,postala mu rutina...
Još jednom sam jahao sa ratnikom svetlosti, i neprocenjiv je osećaj kada sva težina života padne pod noge,nas slabih ljudi i učini da su ramovi koji nas drže,obične iluzije....hvala umetniče Slobo.

Koncetracija - faktor upešnosti

Uvod :

Tema ovoga razmatranja je indetifikovanje pažnje, odnosno koncetracije i mogućnost uticaja na faktore koji je ometaju u ostvarivanju predviđenih sportskih ciljeva.
Sposobnost sportiste da upravlja pažnjom u skladu sa zadatkom često je od presudnog značaja na sportski rezultat, i bitan je element psihološke realizacije aktivnosti.
Tema obuhvata veliku oblast, a ovde uzimam osnovne elemente, koji svaki za sebe zahtevaju posebnu analizu, da bismo imali neki orjentir u kome pravcu treba razmišljati i kroz par praktičnih primera vrhunskih sportista oformiti svopstvene principe i strategije za razvoj fokusa.
Sportska psihologija, kao i njeni elemnti je zapostavljena, u smislu da je trenažni proces ne uvrštava kao integralni element treninga, nego se svodi na blagi dodir upoznavanja, i ovlaš priliv informacija. Ako uzmemo u obzir veliki broj sati realizacije fizičke pripreme prosečnog sportoste, vidimo da odnos razmere psihičke u odnosnu na fizičku pripremu je mali ili u tragovima, izuzev nekih borilačkih veština ili oblasti povezanih sa religioznim aktivnostima, kroz koje se psihički i fizički elementi sjedinjuju gradeći postojeću celinu.
Nedostatak takvog segmenta, može se odraziti nepovoljno na sportski rezultat, a u nekim oblastima imati i radikalnije posledice.

Pažnja:

“Jedne sam noći vozio sporednim putem ka svojoj kući. Odjednom je nešto iskočilo iz mraka koji me je okruživao. Srce mi je divlje zakucalo dok sam nagonski stiskao kočnicu. Velika riđa mačka upravo je pokušavala uloviti večeru-poljskog miša. Mačka se utolikoj meri usredočila na svoj plen kao da ništa drugo na svetu ne postoji, kao da je neka nevidljiva nit veže za malog glodavca. Da nisam jako nagazio kočnicu zgazio bih je, pa ipak, ona je svoga miša progonila kao da je ceo svet u tom trenutku stao. Tek nakon što je bila sigurna da joj miš više nemože pobeći, primetila je da nije više sama.” (Orlick,1998.)
Takođe i sam vlasnik mačke, u razgovoru sa vetrinarom dobio sam instrukcije da je nepuštam napolje na terasu, a objašnjenje je bilo” kada dođe ptica na terasu, mačka vidi samo crnu tačku na belom zidu (goluba), i baca se na nju. U tom trenutku nema percepciju okoline, samo crne tačke.” (Oleg, 2005.)
Ovo su primeri vrhunske koncetracije između subjekta i objekta, sportiste i njegovog cilja. (mačkina reakcija u drugom slučaju nije izazvana glađu, jedini je predator koji ubija više nego što treba za ishranu..)
Sportska psihologija prepoznaje dva bitna fenomena u vezi pažnje i to:
1. Kvalitet subjektivnog doživljaj i
2. Fenomen efikasnosti aktivnosti.

Kvalitet subjektivnog doživljaj, ogleda se u tome da nam zadatak dolazi u žižu svesti ili pažnje, a neki drugi sadržaji su u pozadini svesti ili periferiji pažnje i nejasno se doživljavaju.
Fenomen efikasnosti aktivnosti se ogleda najbolje u sportovima “padom koncetracije”, kao uzrokom podbačaja sportiste ili tima, kao i u odustajanju u ultramaratonu usled “psihičkog zasićenja”, koje je često u sadejstvu sa drugim negativnim uticajima
Pažnju možemo deliti prema kriterijumu svesnosti na namernu i slučajnu.
Samo reč koncetracija je prema nekim definicijama održavana pažnja.
Koncetracija podrazumeva dovesti se u središte nečega što nas zanima i što je bitno da bismo ostvarili zadatak. Usresređivanje uma na zadatak može se uporediti sa uveličavajućim staklom koje sunčeve zrake dovodi u žižu.
Pri pravilnoj koncetraciji objekat dolazi u prvi plan svesti, bez ikakvog napora, a sve ostalo izčezava, vreme i okolina prestaju da postoje, nema nikakve unutrašnje borbe ili protesta protiv koncetracije.
Gubitak koncetracije je prouzrokovan spoljašnjim smetnjama:
1. Čulo vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira,
2. Osećaj pritiska,
3. Osećaj temperature,
4. Osećaj bola,
5. Osećaj ravnoteže,
6. Osećaj gladi i
7. Osećaj žeđi,
kao i unutrašnjim, koje su izvor poremećaja koji izrasta iz uma kao nešto sasvim različito od spoljašnjih prizora i zvukova:
1. Sanjarenje
2. Emocionalni konflikt.

Gubitak interesovanja za temu, odnosno, neku određenu stvar ili sukob različitih interesa mogu odvući misli.
U sukobi volje i mašte, javlja se zakon suprotnog upijanja i mašta nadjačava volju.

Podela pažnje:

Osnovna podela je na aktivnu i ne namerna pažnja. Aktivna pažnja se naziva i voljna, zato što osoba sveno, smisleno bira na šta će usmeriti misli, odnosno ona je subjekt aktivnosti, njeno “ja” stoji iza akcije. Nenamerna pažnja je iskonska, karakteriše kako čoveka, tako i životinje. Naziva se i nevoljna pažnja, jer je nametnuta osobi, u njenom pobuđivanju ne učestvuje subjekt, već je izazivaju spoljni ili telesni stimulusi.
Karakteristike voljne pažnje su: usmerenost i intezitet. Usmerenost se deli na unutrašnju i spoljašnju pažnju. Unutrašnja pažnja je usmerena unutrašnjost organizma, kada je svest okupirana sadržajem unutrašnjeg porekla u koje spadaju kongitivni sadržaji, simboli ili predstave i telesna zbivanja. Spoljašnja pažnja je usmerena van “ kože”. U sportu uspešnost zavisi od informacija iz spoljašnje sredine. Usmerenost pažnje određuje usmerenost čula prema relevantnom izvoru informacija, radi što boljeg i što tačnijeg opažanja.

Intezitet koncetracije se izražava u efikasnosti izdvajanja samo relevantnog sadržaja u upravljanju akcijom ( zadatkom) i zanemarivanja svega irelevantnog.

Stil pažnje i trening pažnje:

Stil pažnje obuhvata kombinaciju dve osobine pažnje, njen obim i njenu usmerenost. Postoje četri oblasti stila pažnje: spoljašnji, unutrašnji, široki i uski i njihovim kombinovanjem nastaju karakteristike zahteva svakog sporta ponaosob.
U svakom slučaju pažnja je deo psihološkog treninga koji se mora izgrađivati kao i tehnika, taktika i kondicija, postupno i dugovremeno. Svakako zauzima mesto u skoro svim sportovima, u nekim je izraženija ( šah, automobilizam..), u nekim manje vidljiva, ali ne manje važna, jer često su unutrašnji, psihološki faktori ti koji diktiraju naše delovanje.

Primeri vrhunskih sportista:

1. Posmatranje sata: JELENA ISINBAJEVA (Volgograd, 3. Jun 1982.g.) 20 svetskih rekorda u skoku s motkom, olimpijska i svetska šampionka; počela sa treninzima atletike u 15 godini, lični rekord 5,05 m; 174 cm/66 kg; najbolja sportistkinja sveta 2005.g.
Osnovna svrha vežbe je usmeravanje pažnje na jedan ili više objekata i zadržavanje u poziciji najveće jasnosti.
Nije teška vežba, izdvodi se lako i sa zadovoljstvom.

Potrebno je sledeće:

• Postaviti sat ispred sebe u vizuelnom polju
• Nekoliko minuta zadržati pažnju na njemu, bez prekida
• Disati duboko i polako sužavati pažnju prema satu
• Pažnju sada usmeriti na malu kazaljku koja otkucava sekunde
• Na svakih 5 sekundi trepnite ili kucnite po stolu ili pipnite nogu...
• Ovo se radi ceo krug od 1 minuta
• Pauza 1 minut
• Ponoviti 3 puta
• Treća serija intervali od 10 sekundi
• Pauza 1 minut
• Ponoviti još jednom sa intervalom od 10 sekundi
• Prekinuti usmeravanje pažnje prema satu i odmoriti svest
• Posle odmora može da se izvede cela serija još jedanput
• Vežbati nekoliko puta dnevno

Poboljšanje koncentracije je osnovni rezultat ove vežbe, odnosno zadržavanje pažnje na određenom predmetu – slobodno bacanje, penal, gimnastičke vežbe, skokovi...

2. Čaša soka: NADJA HIGL (Pančevo, 2. januar 1987.) 173 cm - 69 kg; trener brat Sebastijan; na Svetskom prvenstvu u plivanju u Rimu 31. Jula 2009.g. osvojila je zlatnu medalju na 200 m prsno - 2:21,62 – novi evropski rekord, i ušla u istoriju srpskog plivanja kao prva žena koja je postala svetska prvakinja..

Vežba za poboljšanje koncentracije, stvaranje jasne predstave, poboljšanje mirnoće...

1. Opustite se i zatvorite oči, smirite se i koncentrišite se na ono što vam se govori
2. Zamislite da se ispred vas nalazi sto i na stolu čaša napunjena sa ¾ voćnog soka
3. Zamislite kako stavljate kažiprst desne ruke u taj sok
4. Zamislite kako je kažiprst prekinuo mir te tečnosti i napravio male talase u čaši i kako ti talasi udaraju u ivice čaše
5. Osetite tečnost u čaši – mokra, mlaka, slatka
6. Polako izvadite kažiprst iz čaše i prinesite ustima, probajte i osetite prijatnost soka na vašem jeziku
7. Zamislite sada na stolu još jednu posudu u kojoj se nalazi led
8. Desnu ruku polako primaknite toj posudi i uzmite kocku leda, osetite kako vaši prsti postaju hladni
9. Podignite kocku leda i lagano je spustite u čašu sa sokom
10. Zamislite kako je led narušio mir tečnosti i kako se pravi komešanje u čaši
11. Zamislite kako se tečnost u čaši smiruje i hladi
12. Uzmite kaščicu sa stola i polako mešajte tečnost sa kockicom leda
13. Zamislite kako kaščica dodiruje ivice čaše i kako jasno čujete dodir metalne kaščice i staklene čaše
14. Izvadite kaščicu i stavite na sto
15. Podignite čašu, prinesite je usnama i polako počnite da ispijate sok
16. Osetite prijatnost i lepotu ukusnog voćnog soka koji vas osvežava i daje vam snagu.

3. Belo platno: ZORANA ARUNOVIĆ (Beograd, 22. Novembar 1986.) Reprezentativka Srbije u streljaštvu; 2010.g. u Minhenu postala je svetska šampionka u disciplini vazdušni pištolj na 10 m; 2010.g. proglašena je za sportistkinju godine u Srbiji...

1. Zatvorite oči i opustite se
2. Zamislite prazan BELI PROSTOR – platno
3. Zamislite na BELOM PROSTORU – PLAVI KRUG
4. PLAVI KRUG – prelazi u ZELENI KRUG
5. ZELENI KRUG – prelazi u ŽUTI KRUG
6. Zamislite da SVETLOST ŽUTOG KRUGA polako nestaje i da prelazi u MUTNU, NEJASNU, ĆILIBARSKU BOJU
7. Zatim prelazi u MUTNU, JAKU CRVENU BOJU
8. U CRVENOJ BOJI zamislite RAZBACANE PLAVE KAPI
9. PLAVE KAPI mešaju se sa CRVENIM i prelaze u PURPURNU BOJU
10. PURPURNA BOJA postaje sve tamnija i pralazi u CRNU BOJU – beskrajna CRNA RUPA
11. Postepeno se gube ivice kruga i on postaje CRNI KVADRAT
12. Dozvolite da CRNI KVADRAT postane SIVI
13. SIVI KVADRAT postaje sve svetliji, sve dok ne postane BEO
14. Sad je toliko BEO kao PLATNO sa kojim ste počeli.

Zaključak:

Vrlo je važno da svako lično otkrije gde je njegova tačka koncetracije i u kakvim situacijama je od najveće pomoći. Ovde nismo ulazili u sistem poznatih metoda koncetracije: sugestije, mišićne relaksacije, prebacivanje, borbe protiv distrakcije, nego smo kroz par individualnih primera sportista prošli temu, samo kao putokaz u kom smeru treba da se razvija svaki individualni sportista.
Tema obuhvata veliku oblast, i zahteva uključivanje više relevantnih subjekata od naučnih radnika do sadašnjih i buvših sportista svih nivoa i svih sportova.

Država Balkanopolis - Balkanska trkačka liga...

Balkanopolis-balkanska trkačka liga

Svako ima svoje kordinate u svetu u kome egzistira, pa tako i istomišljenike,a grupu istomisljenika čine ljudi koji se grupišu oko istih ciljeva i interesovanja,odnosno zajedničkih stvari koje ih spajaju, ili istih pogleda narodski receno.Pošto je prošla novogodišnja svečanost naše balkanske trkačke lige, sedeo sam kući i gledao TV,još pod jakim utiskom ,kako velikim brojem pozitivnih ljudi,tako i govorom koji je održao Nikola. Sve do tada informacije koje sam imao hvatao sam u “hodu”,a moja iznenadna mogućnost prisustva, dovela me je do ponora u kome se ogleda jedan novi, neistražen dubok i lep svet. Nikola je iznosio konkretne ciljeve, funkciju, ostvarenja,ogromne realizacije fantastičnih rezultata i pokazivao da dubina pravca u kome može da se ide je nepregledna i ima bezbroj neistraženih čarobnih puteva. Dok mi sve to prolazilo kroz glavu,vrtelo se u pomešanim viru emocija,na ekranu TV-a iskrsnu Slobodan Trkulja u nekoj emisiji,i sve ono što sam preturao po glavi,počeo da iznosi u razgovoru sa voditeljkom,samo iz svog ugla,svoje pećine.
Objasnio je da sve,pre nego što odsvira ima u svojoj glavi,u svojim rukama. Objasnio je da je Balkanopolis,njegova država,njegov svet ,koji egzistira u raznim čarobnim oblicima i transformiše se u note. Pomešavši mi se dva skupa, Balkanska trkačka liga i Balkanopolis,odnosno veliki broj sličnih i istih elemenata koje poseduju,dođoh do zaključka u prvi mah da se radi o istim svetovima, a i sama projekcija i veliki napor da se ostvare rezultati u oba slučaja su identični, i sam put realizacije ciljeva koristi maštu da ideje prenesu u realan život. A da se muzika i sport (rekreacija) prožimaju, poznato nam je iz stare antičke Grčke, gde se na akademijama vežbalo uz muziku...
Zadevši se na derbiju Zvezda-Partizan, mnogo pre početka, video sam kako se zagrevaju igrači, sa tim što su svi crnci nosili blu-tut slušalice, što me je opet uverilo da su srodni svetovi koji se sažimaju vodeći jednu te istu ideju do cilja.
Paralelno i mi,u svetu trčanja, imamo u glavi čudne svetove, koje transformišemo u korake,pa se povezujemo u zajednicu koja ide na veliki broj trka, bez obzira na dužinu i tamo širimo i produbljujemo priče iz naših svetova, tako je i Slobodan objedinio 15 instrumenata ,i od njih napravio preslikan univerzum iz glave.Mi se krećemo telom, on notama, vođeni isdentičnim duhom. I naš univerzum, trkački ,nije omeđan granicama,to je sada pokazano na praktičnom primeru,gde je dijamantska liga usko povezala trke,koje su sve,samo ne klasične sportske priredbe i sve više prelivajući se preko ljudskih granica, veštačkih nanosa. To su pre svega FESTIVALI okupljanja mase sveta koja se koracima sjedinjuje i pravi fantastičnu atmosferu,gde je rezultat u drugom planu,a put, trajanje aktivnosti i povratak u prvom planu. Neki su se još bliže povezali, indetifikujući se sa stadom ovacaneki sa vukovima,neki su ostali verni oformljenim klubovima ,prema prebivalištu,odnosno mogućnošću treninga i druženja,neki su se povezali sa svetskim brendom maraton manijaka,motivom gaziti što više dugih trka,za što kraće vreme….sve u vezi trčanja i o trčanju..svetovi u svetu, ali istog cilja=kretanja. I onda nastaje problem kada se vratimo svakodnevnim aktivnostima,ljudima i pojavama,kao vanzemaljci pričamo i mi njima i oni nama stvari koje nemaju veze jedno sa drugim. Srećom pa negradimo kulu,kao Vavilonci,ali opet egzistiramo na istom prostoru.Država Balkanopolis,objedinjuje ljude istih svetova u jednoj državi,a naša liga Balkanska paralelno postoji sa državom Balkanopolis, istog uredjenja,postavljenog na temeljima istih principa.
Naš veliki drugar i sportista Nemanja, koji ima jedno od najvećih srca, pesmom “pobedničko srce”je to lepo upakovao i rekao: “Kroz trčanje putujem, okružen sam sjajnim ljudima i stvaram nove kontakte. Otvaraju mi se šanse za bolji život i svaki problem postaje rešiv. Na stazi gledaš da svakom pomogneš, a to se prenosi i na život. Trčanje je za mnoge posmatrače samo niz brzih koraka, ali kada uđeš u taj svet, taj niz brzih koraka je samo mali deo, gotovo nebitan naspram onoga što trčanje zaista jeste. I na kraju, nije bitno koliko brzo dolazimo do cilja na svakoj trci, niti je bitno koliko do sada trka imamo, ono što je bitno je da trajemo, i da nas svaki naš naredni pređeni kilometar čini boljim od svakog prethodnog.”

Lanac ultramaratona

1. UVOD

Ogromna oblast koja je nedovoljno istražena obuhvata veliku raznovrsnost formi ljudskog ponašanja. Razlog neistraženosti tolike oblast, koja često fascinira i zaposeda ljudski duh, je stalna, brza transformacija postojećih oblika, kao i njihovo često mešanje i stvaranje velikog broja novih formi.
Ultra marton, kao jedan od fascinantnih fenomena, takođe teško može da se analizira, jer je masovno, velikom brzinom, počeo da se širi na planetarnom nivou i stalno pomera svoja mogućnosti, forme i oblike.
Kako se i sam sport stalno razvija i poprima nove oblike, tako je i evidentan brz razvoj tehnologije, što uslovljava masovnost i laku dostupnost sredstava za dokumentovanje realizacije složenih kretnih struktura, koje svojim svedočenjem često dovode logiku u zabunu.
Da li je ljudski nagon za prevazilaženjem dostignutih maksimalnih sportskih rezultata deo čovekove integralne ličnosti ili je samo evolucija čovekovih formi ponašanja kroz istoriju dovela do novih ispoljavanja, ostaje otvoreno pitanje, ali svedoci smo evidentnog rezultata pomeranja postignutih maksimalnih fizičkih dometa, što stvara sliku nepresušnosti ljudskih biodinamičkih i bioenergetskih sposobnosti. Stalno prevazilaženje granica postignutih maksimalnih domena fizičkih rezultata, dovodi naučnike u nedoumicu da li se mogu uopšte sa sigurnošću izvesti zaključci i trvdnje da postoje limiti.

2. FENOMEN- ULTRAMARATON

Jedan od fascinantnih segmenata bogatstva čovekovih formi ponašanja je sam sport. Fenomen sporta egzistira skoro koliko i sam čovek, kroz razne vidove, forme i obilke. Posebno zadnjih godina svedoci smo pojave mnogo novih sportskih grana, kao i novih vidova ekstremnog sporta, i velikog broj varijacija postojećih sportova.
Ultramaraton, kao deo porodice sporta je naročito u ekspanziji zadnjih decenija, na svim kontinentima, kroz razne forme i oblike, a samo njegovo vremensko trajanje i dužina izbacuju iz svih okvira i pravila kroz koje pokušava naučni svet da razume njegov smisao . Parametri se brzo menjaju i nastaju novi.
Fenomen ultramaratona je neobičan sa mnogo aspekata, a jedan od dominantnih je pitanje motiva, odnosno rizici kojima je čovek spreman da izloži svoje telo, zdravlje i ugrozi život zarad neznatne ili nikakve materijalne nagrade, samo da se ostvari što veći pređeni puta u jedinici vremena, u zadnje vreme i na što težem terenu u što težim vremenskim slovima i prirodnom okruženju.
Ovaj vid realizacije aktivnosti je podelio stručnu javnost, od blagonaklonog posmatranja, preko odobravanja, do kritičkog pobijanja svrhe i ciljeva takve aktivnosti. Samo definisanje ultramaratona, nailazi na velike prepreke koje treba postepeno savladavati u segmentima, a samo objašnjenje često nailazi i na duhovite odgovore kao na primer:
Nutricioniskinja Sani Blend objašnjava fenomen ultrmaratona: “ultramaraton je takmičenje u jelu i piću, uz malo vežbanja u lepim predelima” ( mcdougall,2009) , dok se u nekim naučnim krugovima to pitanje lakonski podvodi pod adrenalinsku zavisnost pomešanu sa mazohizmom.
U sportskoj psihologiji mozemo naići na tragove korena, naznake ljudske potrebe za takvim vidom realizacije kretne structure:
Ako uzmemo kao pozadinu urođenu potrebu za telesnim kretanjem, onda možemo lakše shvatiti ovu realizaciju aktivnosti; Onemogućavanje kretanja prećeno je neprijatnim stanjem narastanja nagona za kretanjem. O biološkom poreklu te potrebe svedoče njene rane manifestacija. Skidanje povoja donosi veliko zadovoljstvo bebi. Slično se oseća i osoba koja ustaje iz kreveta nakon nekog vremena prinudnog ležanja, na primer zbog bolesti(Pokrajac,2006).
Postoje individualne razlike u potrebi za kretanjem. Neki ljudi pokazuju težnju češćeg, snažnijeg ili dužeg motornog angažovanja. Jednim delom te razlike su urođene, delom su nastale u toku života, a bavljenje sportom jača tu potrebu. ( Pokrajac,2006)
Ako proces odrastanja znači raditi stvari koje nisu lake, višednevna aktivnos ultramaratona se može smatrati procesom karakterne nadogradnje, kreativnim delom ljudske prirode. Bez izazova naši životi se svode na bezbednu, ali nezadovoljavajuću svakodnevnicu. Izazovi se javljaju u svim oblicima i veličinama. Talasi izazova koji su najveći kojima se možemo suprotstaviti, navode nas na sukob sa vlastitim strahovima, i pobedom nad njima širimo granice sopstvenog postojanja.
Ovde uzimamo u razmatranje takvu aktivnost posmatrajući je kroz prizmu svetlosti, čije odslikavanje predstavlja lanac događaja, kao i fenomene zakonitosti po kome se smenjuju.
Glavna karakteristika ove aktivnosti, fascinantne činjenice “običnom čoveku” su: vremenska dužina trjanja, sam pređeni put i mesta koja se biraju za takav vid takmičenja . Samo trajanje takve aktivnosti čoveka vodi kroz dugačak lanac povezan karikama uspona i padova, koje se mogu svakako okarakterisati, samo se ne mogu podvesti pod kontekst ni jednim delom empirijskog iskustva svakodnevnih desavanja i pojava.

lanac-niz spojenih čeličnih elemenata kojima se prenosi snaga, vezuje ili veša teret.lanac je člankovit, sastavljen od jednakih međusobih, slobodnih karika.
Zavisno od konstrukcije može da izdrži različita opterećenja.( Vujaklija, 2006)

3. POVEZANOST KARIKA ULTRAMARATONA

Konstanta (latinski.constare) (Vujaklija, 2006) je pojam stalne, nepromenjene veličine, u slučaju ultramaratonske trke, to bi značilo da težimo održavanju psiho-fizičkog stanja sa starta, vremenski period koji nam je potreban da pređemo zadatu dužinu.
Balans (latinski-ravnoteža, korak u igri kada telo stoji na jednoj nozi, uspostaviti ravnotežu između prihoda i rashoda) (Vujaklija, 2006). Ultramaraton kao više-satna ili više-dneva aktivnost, veoma zavisi od balansa metaboloizma, odnosno smene dva procesa koji anabolizma i katabolizama. Metabolizam utiče na homeostazne vrednosti, koje imaju direktan uticaj na uspon ili pad psiho-fizičkog stanja organizma. Homeostaza je dinamička ravnoteža i postojanost unutrašnje sredine organizma.( Ostojić, 2006).
Konstantan režim održavanja homeostaze podrazumeva balnans metabolizma, odnosno brže neutralisanje produkata katabolizma, štetnih materija koje se tim procesima stvaraju i obnovu resorsa na nivo pozitivnog funkcionisanja organizma.
Obzirom da se ultramaraton svrstava pod sport izdržljivosti, moramo početi od definicije izdržljivosti, koja glasi: ”sposobnost vršenja rada unapred zadatim intezitetom, bez smanjenja efikasnosti.”(Kukolj,2006).
Faktori koji imaju dominantan uticaj na pad ili uspon održavanja zadatog inteziteta, bez smanjenja efikasnosti su sposobnost regulisanja telesnog funkcionisanja i optimizacija psihičkog stanja u potrebnom vremenskom rasponu.
Na startu realizacije ultramaratonske aktivnosti javlja se “ponesenost”, odnosno stanje vrlo ugodno, potpune apsorbovanosti zadatkom, idealno stanje uzbuđenja i pobeđivanja, (pod uslovom da su ispoštovani svi osnovni sportski principi), a onda se odmotava lanac i smenjuju se karike uspona i padova. Od visine i frekvencije popuštanja,amplitude smene uspona, padova i konstane zavisi konačan ishod, odnosno da li karike mogu da izdrže celu svoju dužinu u stanju naprezanja.
Održavanje telesnog funkcionisanja radi održavanja rada zadatim intezitetom, zavisi od balansa tečnosti i hranjivih materija. Dopunjavanjem potrošenih rezervi, reguliše se funkcionisanje sistema bez smanjenja efikasnosti u jedinici vremena. Sa aspekta mehanike pokreta ne sme da bude nedostataka u kinetičkom lancu pokreta ( neudobne opreme). Sve to uzimamo u obzir, ako ne računamo spoljašnje faktore od kojih su najčešće povrede ili neki drugi, koji zavise od same situacije i na koje nemamo neposredan uticaj.
Izdržljivost kao sposobnost ljudskog organizma integriše u sebi veliki broj različitih pojava koje se odvijaju na različitim nivoima. U procesu rada između pojedinih sistema i organa se ostvaruje neophodna veza radi iskorišćavanja energetskih rezervi i njihovo racionalno korišćenje. U ovom slučaju razmatramo samo faktore ( karike) na koje možemo tokom samoga procesa uticati i koji nas vode do pozitivnog ishoda, ako se usudimo krenuti u avanturu zvanu ultramaraton.
Takođe, pisano je iz skromnoga iskustva, sa željom da se uključi u razmtranja veći broj takmičara, naučnih radnika i drugih subjekata, ne bismo li malo približili procese samog odvijanja tokom takve realizacije aktivnosti i time pobedili srahove i nepoznanice koje se javljaju i utrli lakši put sledećim generacijama.

4. USPON

Pozitivne emocije i održavanje telesnog funkcionisanja da se realizacija zadatka odvija bez smanjenja efikasnosti su karike koje garantuju pozitivan ishod.
Pozitivni aspekti koji se javljaju pre, za vreme i posle aktivnosti su povezani sa psihološkim dejstvom intirnističke motivacije, koja obuhvata rad, koji donosi zadovoljstvo po sebi i tumači se postojanjem dve potrebe:
• Potreba da se osećamo sposobnim ( kompentetnim) za ispunjenje zadatka pred kojim se nalazimo, osećajem “ja to mogu”.
• Druga čovekova potreba da se osećamo samoopredeljenim (samodeterminisani), sa osećajem slobodne volje “ja sam to izabrao”.
Pozitivne emocije grade pozitivan afektivni skolp, odnosno jake karike u lancu događaja, a čine ih zadovoljstvo i bodrost.
Bodrost je prisutstvo spremnosti za ulaganje energije, bez subjektivnog ulaganja napora.
Takođe podrška okoline (radne, porodične, klubske..), kao i samih učesnika ultramaratona, mogu doprineti jakom pozitivnom mentalnom sklopu tokom trke. Sam ultramaraton je individualni sport, ali veliki broj trka je zavrsavan u paru ili grupi, što pokazuje jako sinergijsko delovanje u ovakvim situacijama.
Sam unos vode, ako je prevelik, može da dovede do izlučenja potrebnih nutrijenata, što može izazvati negativne pojave, koje razmatramo u odeljku-pad.
Održavanje telesnih tečnosti, odnosno pravilno isplanirana i odrađena strategija hidratacije i suplementacije imaće za posledicu:
1. Smanjenje porasti srčane frekvencije,
2. Smanjivanje porasta unutrašnje temperature organizma,
3. Povećanje efikasnosti rada srca,
4. Povećanje minutnog volumena srca,
5. Povećanja prokrvljenosti kože,
6. Smanjenje povećanja natrijuma u plazmi, I koncetracije adrenalina,
7. Redukcije ukupne neto potrošnje u mišićima

5. PAD

Pad se može desiti usled višečasovnog ili dnevnog ponavljanja cikličnog fizičkog naprezanja. Velika prepreka same pripreme je i što je skoro teoretski nemoguće realizovati trenažnu aktivnost sličnu takmičarskoj, zbog prevelikog trajanja vremenskog i dužinskog, tako da je sam ishod neizvestan iz tog aspekta. Na veličini pada utiču psihički i fizički faktori, odnosno, izložićemo varijable na koje možemo uticati, koje zavise od samog takmičara.
Prepreka izgradnje same taktike je i reagovanje organizma na nepredvidljive situacije,koje mogu proisteći iz vremenskog trajanja, tako da se taktika mora graditi na ličnoj projekciji i iskustvima drugih iskusnijih takmičara.

5.1. Psihički faktori

Psihički faktori su elementi psihičkog stanja kroz koje čovek prolazi višesatno i višednevno. Mogu se javiti usled iscrpljenosti, odnosno velikog vremenskog trajanja i nedostatkom sna, koji deluju zajedno sa raznim vrstama zamora i mogu dovesti do neželjenog ishoda. Što više upoznamo varijacije negativnih psiholoških stanja koje se javljaju tokom ultramaratona, to više možemo uticati na zavisne varijable i završiti uspešno predviđeni cilj.
Sam nedostatak sna ima za posledicu usporene i pojačane reakcije na obična dešavanja, što nekada može negativno da se odrazi na motivaciju.
Psihološki afektivni faktori koji se javljaju, odnosno formiraju retrogradni sklop obuhvataju: strah, anksioznost, tuga, bes i gnev.
Strah je doživljaj opasnosti kojoj se ne možemo odupreti.( Pokrajac,2006). Moguće da se javi zajedno sa nedostatkom sna, usled nadraženosti, stalnim traženjem orjentira, ponavljanjem predela, delova staze, neobičnih zvukova i nepoznatim terenom, pogotovo ako je takmičar sam…
Anksioznost (strepnja, zebnja, teskoba) shvatanje pretnje čiju prirodu ne razumemo ( neodređeni strah) i nismo u stanju da joj pariramo. ( Pokrajac,2006) Tu se javljaju dve komponente: doživljaj uzrujanosti i telesna napetost, krutost ili drhtanje (retko klonulost).
Strah i anksioznost mogu biti emocije visokog inteziteta, ali su češće niskog inteziteta, mada ne manje značajne. One su u takmičenju neprijatelji sportiste, ali gledano evolucijski su korisne emocije.
Česta je kombinacija dva principa, pozitivnih i negativnih emocija što ima za rezultat sentimente kao što je “golicava opasnost” kod ekstremnih sportova ili “slatka strepnja” kod zaljubljenih ili kod sportskih navijača pri očekivanju važnog meča.
Tuga ili potištenost je doživljaj gubitka nekoga ili nečega. Česta je u sportu, onoliko koliko su česti gubici. Na sreću ovu emociju prati zasićenje, smanjenje inteziteta sa trajanjem. Tuga je praćena i telesnom slabošću, a produženo i intezivno osećanje tuge prelazi u depresiju. Ona može da bude značajan sastojak sportiste posle neke jake povrede, kada su očekivanja velika ili pred “sportsku penziju”.
Bes nastaje u ometanju akcije, naročito ako drugima pripisujemo odgovornost za to. ( Pokrajac,2006). Bes je štetan ako ga zadržavamo u sebi, ali i ako ga ispoljavamo neadekvatno.
U celini gledano, kada karike lanca dovedu do pojačanog udara negativnih emocija, nego pozitivnih, takmičar je u stanju pucanja neke od karike lanca. Ishod zavisi od njegove ličnosti i samoga utreniranog psihičkog stanja, odnosno razvijenog okidača za slabljenje negativnih misli i emocija.
Na primer anksioznost je suprotna automatizaciji akcije, i anksiozni sportista počinje da razmišlja o negativnim posledicama takmičenja, umesto da fokus prebaci na izvršavanje zadatka ( to je uzraženo u ultramaratonima, posle dugog vremena provedenog na stazi..).
Gnev često karakteriše regresija, vraćanje na primitivne, dečije načine rešavanja problema-kada udaramo protivničkog igrača bez lopte, a znamo da može imati kobne posledice. I neka druga ispoljavanja negativnih emocija se tumače kao bekstvo u detinjstvo. To su slučajevi kada u strahu ili malaksalosti ne preduzimamo akciju, nego ostajemo u pasivnom stavu, kao “da nam se noge odseku” ili u ultramaratonskim trkama odustajemo, kada plačući tražimo da nam drugi reše problem, kao što je nekada činila mama, kada na “logičan način” bežimo iz neprijatne i bolne realnosti- rukama pokrivajući oči ili okrećući glavu od prizora ( puta, karte, orentira..).

5.2. Fizički faktori

Fizički faktori (izuzimajući mogućnost povreda i nivo treniranosti) obuhvataju varijable koje obuhvataju održavanje homeostaze, stanje organizma sa starta trke. Samim trajanjem fizičke aktivnosti dolazi do potrošnje elemenata potrebnih za funkcionisanje tela. Ovde uzimamo par najbitnijih koji mogu dovesti do prekida takmičarske atkivnosti, kao i faktore koji utiču na te procese.
Glavni problem koji se javlja je dehidracija, odnosno kada se više tećnosti gubi nego što se unosi.

Faktori uticaja na organizam prilikom realizacije takmičarske aktivnosti.

Prema shvatanju fizičkih procesa, dehidratacija podrazumeva da je količina tečnosti u organizmu ispod optimalne. Uticaj je veliki, čak i malo opadanje količine tečnosti u organizmu od svega 2% izaziva merljivo smanjenje sportskog rezultata. Faktori rizika koji mogu izazvati dehidrataciju su: povraćanje, dijareja, neadekvatan unos tečnosti, laksativi, diuretici (kafa, sokovi..), izazivanje većeg znojenja, reduktivna ishrana i visoka temperatura praćena groznicom.
Da bi se izbegli ti efekti važno je pratiti boju i količinu urina. Mala količina i tamna boja urina su znak dehiratacije. Ne treba se oslanjati na žeđ, žeđ je zakasneli signal, jer se ispoljava kada je organizam izgubio 1,5-2 litara tečnosti.
Kroz znoj osim vode, telo gubi i :natrijum, kalijum, kalcijum, magnezijum, i hlor, u zanemarljivim, ali ne beznačajnim količinama i bikarbonate, fosfate u sulfate.
Najčešće manifestacije pad su:
1. toplotni grčevi,
2. toplotna iscrpljenost,
3. toplotni udar i
4. hiponatrijemija

5.2.1.

Toplotni grčevi manifestuju se kao bolan spazam u nogama ili stomaku, a obično su posledica neravnoteže tečnosti i elektrolita izazvane dehidratacijom. Često su uzrok izgubljene veće količine natrijuma, kalijuma, kalcijuma i magnezijuma putem znoja.
Faktori koji utiču na povećan rizik pojave toplotnih grčeva:
• ranija pojava grčeva izazvanih toplotom
• neadekvatan unos natrijum ( ishrana restriktivna u pogledu soli)
• loše navike hidracije tokom aktivnosti
• znoj sadrži veliku količinu soli, a njen gubitak se manifestuje “štipanjem za oči “ i znoj slanog ukusa
• vidljiva so”kao kreda” na telu i odeći
• neadekvatna adaptiranost na toplo I vlažno okruženje
• porodična istorija cistične fibroze.

5.2.2. Toplotna iscpljenost

Simptomu su: hladna i lepljiva koža, osećaj nesvestice, zamor, mučnina i slab puls. Takođe, praćeno je velikim gubitkom tečnost iz organizma, prestankom znojenja i suvom kožom. Jedan od ovih uzroka je i slab dotok krvi do mozga, što za posledicu ima polu-svesno stanje. Takođe sam prestanak znojenja ukazuje na potrebu momentalnog prestanka aktivnosti iz razloga velikog porasta telesne temperature.

5.2.3. Toplotni udar

Ovo stanje je ekstremno opasno stanje, koje prati visoka telena temperatura, vruća i suva koža i ubrzan puls. Faktori koji izazivaju toplotni udar su: povećana količina unutrašnje toplote (prekomerno naprezanje, neki lekovi i kofein), povećana temperatura spoljašnje toplote (temperatura, izloženost suncu), smanjeno oslobađanje toplote i lekovi za koje se zna da izazivaju sklonost toplotnom udaru.

5.2.4. Hiponatrijemija

Dugotrajna realizacija fizičke aktivnosti može imati za posledicu pad koncetracije natrijuma u krvi, što je potencijalno visoko rizično stanje. Takođe uzrok pada natrijuma u krvi može biti i prekomeran unos količine vode u organizam, čime se snižava sadržaj natrijuma u krvi. To može rezultirati i oticanjem mozga. Manifestacije nedostatka natrijuma su:
• glavobolja,
• konfuzija,
• mučnina,
• grčevi,
• nadimanje stomaka,
• oticanje prstiju i gležnjeva,
• otok pluća
• iznenadni epileptiformni napad i
• koma.
Najvećem riziku od hiponatrijemije su izloženi sportisti koji proizvode velike količine znoja, sa relativnom visokom koncetracijom natrijuma i koji uzimaju velike količine vode.
Uoči Bostonskog maratona 2003. godine, USA Track&Field objavila je odrednice o nadoknađivanju tečnosti za dugoprugaše, koje su osmišljene sa ciljem da se smanji rizik od hiponatrijemije.

Zaključak:

Cilj ovoga rada je sagledavanje visine i dubine ultramaratona, kao i želja za uključivanjem što većeg broja relevantnih faktora, a najviše samih učesnika, koji bi svojim iskustvima pomogli da se samo trajanje lanca ultramaratona što više osloni na pozitivne sprege karika i izazove pozitivan ishod. Ovo je bilo ovlaš sagledavanje nekih elemenata na koje možemo uticati sami, da bismo uticali na neizvesnost ishoda koji se javljalju pri ovakvim aktivnostima, ekstremnih psiho-fizičkih napora. Svaki od ovih nabrojanih elemenata je velika oblast, sam za sebe zahteva studiozni teoretski rad, kao i veliko praktično iskustvo i lično i tuđe.
Povezivanje prakse i teorije u ovoj oblasti, može se doći ne samo do pozitivne realizacije nekih od velikih ciljeva, nego i do prevazilaženje ostvarenih rezultata, odnosno, uzimati deo istorije za sebe i pomerati lične granice, koje su slabe i lažne …

Ko u čuda veruje taj i čuda stvara.

Počelo je proleće,a noge sve teže.neko mi reče ”prolećni umor”,ali shvativši to kao neku umotvorinu iz naše bogate mitske tradicije nisam shvatao ozbiljno, što bismo rekli "na jedno uvo udje na drugo izadje". Ali taj simptom potraja par dana ,pa ušavši na internet vrlo me iznenadi da taj pojam stvarno postoji. Izčitavši shvatam da imam te simptome.
U slobodno vreme listajuci Facebook ,vidim da se to dešava i mome prijatelju Slobodanu ,istovetni simptom i krenem u diskusiju (prepisku) sa njim, objašnjavajući da je to normalna pojava u to doba godine,i da ne treba da se deprimira i povezuje sa opštom treniranošću, u pitanju je " prolećni umor". On mi na to, posle par dana, predloži da probam čaj od đumbira koji “diže iz mrtvih”,i ispisa mi recept za pravljenje istog. Ne budem lenj i napravim kako je napisano. I .... za divno čudo,”narodna medicina”je ovaj put upalila...bio sam mu beskrajno zahvalan i vrebao momenat da mu se revanširam.
Vreme je prolazilo, bližio se beogradski 30-ti ljubilarni maraton ,sa nestrpljenjem sam čekao da pošta izbaci prigodnu markicu,da imam još jedan suvenir na lep događaj, što se na kraju i desilo, ali ne baš nešto maštovito kako sam očekivao i opet mi se nametalo pitanje zašto uvek ljudi rade posao pro-forme,pogotovo me pogodio šturi tekst koji je napisan usiljeno...ali nema veze, svi se radujemo,kako kažu mediji, sportskom događaju od najvišeg interesa za sport Srbije. Sam tok funkcionisanja tako velikog događaja najbolje je opisao Mladen Maticevic u svom delu: "kako sam postao heroj". No vratimo se našem Slobi, koji je u međuvremenu skovao plan da uđe u istoriju Beogradskog maratona, sportske manifestacije od najvećeg interesa za Srbiju, a koliko smo posle obavšteni i u anale svetskog sporta. Sloba je doneo odluku da predje 42km za zadato vreme i time bude jedan od par ljudi u svetu koji je to uspeo,s tim što ima teži oblik bolesti od predhodno dvoje kojima je to pošlo za rukom, odnosno u našem slučaju, nogom (srcem).
Tražio je podršku u velikoj trkačkoj zajednici, pitao je ko hoće da mu pravi društvo ⅔ distance. Eto prilike da se čoveku osvetIm za narodni eliksir, a još je grobar, i borac protiv raznoraznih”neizlečivih bolesti,što zdravstvenih, što društvenih",znači veoma mi blizak po ubeđenjima.. Bojažljivo mu odgovorih,ne sluteći da se upetljavam u nešto što ostaje u pamćenju celoga života, sve u želji da Srbija poveća broj trkača koji su pregazili dužinu maratona, dužina koja svojom ćudi predstavlja veliku nepoznanicu i neizvesnost, čak i takmičarima koji su je više puta pobedili. Sa druge strane javi se bojazan, šta ako neuspemo u limitu da završimo, a firma me šalje na trku....ali tešio sam se" čovek je tražio društvo 2/3 trke... On prihvati ponudu moga društva, čak me ni nepoznajuci toliko dobro, valjda nevolja spaja ljude, pa kada se zbijemo u gomilu, izgledamo veći i to nam daje sigurnost, neki praiskonski nagon, kao kada se pas i mačka zbiju usled zemljotresa, požara, suše... Nisam ni bio svestan kakve borbe vodi naš zmaj i kakvo zlo drži ukroćeno pod nogama, a zlo je živo još i pokušava da se iskobelja i pojede. Tek mnogo vremena posle pobeđene distance 30-og Beogradskog maratona, presabirajući misli, shvatam kakvu energiju vatre je razvio čovek koji gura baklju u lice nemani više struko većoj od njega samog. Neznam ni odakle mu snage i moći da uradi nešto što nikome nije pošlo za rukom na svetu, da kako on sam kaže: "bolest koja ima hiljadu lica,dobije od strane njega hiljadu šamara". To se graniči sa mitologijom.
Našli smo se na startu, jedva u gomili i gužvi i krenuli. Od samoga početka mi je bilo nešto čudno i neuobičajeno,a nisam shvatao šta. Sloba je bio veoma pun energije i snage. Izgleda je projektovao svoj cilj kao već ostvaren, i samo je došao na tu svečanost upriličenu samo njemu u čast, sa tolikim brojem ljudi, da uživa u realizaciji ostvarenja nad-čovečnog dela. Trčao je sa toliko elana i mahao svima, kao da je i on posmatrač cele trke i svoje astralne projekcije koja plazi po beogradskom asfaltu. Na momente se zebnja uvlačila u mene, da li ću moći da ga ispratim, jednostavno je ko loptica skočica je leteo asfaltom konstantnom brzinom. Premotavao sam film u glavi koliko je slika izbacivao sa polumaratona i shvatio da od početka godine ima impozantnu cifru, što predstavlja odličnu formu i objašnjava njegovu sadašnju brzinu. Čak mi prolete misao, šta ako se obrukam i neuspem da ga ispratim..maraton je nepredvidljiva živuljka, nepoznatog ishoda.
Nova staza je nešto što smo svi sa nestrpljenjem čekali da osetimo pod nogama,i da pregazimo novi most, koji nije dobio ime,a većalo se dugo i spiskovi predloga su bili pozamašni. Kada se izgradio i otvorio izazvao je veliku euforiju, ljudi su danima blokirali saobraćaj radi selfija na mostu. Deo naroda, sklon pesimizmu kuka "kako će most da otplaćuju i naša deca", većina se radovala novoj građevini, po nekim našim stručnjacima jedinstvenu u svetu po konstrukciji, čak je i discovery napravio emisiju o tome, a jedan čudak je odmah skočio sa mosta, ne u želji da se ubije, nego da bude prvi koji je to uradio. Takodje mali broj zlobnika je bio spreman da se kladi da će brzo pasti most, neće izdržati toliki saobraćaj...O svemu tome sam pričao sa Slobom, zlobno čekajući drugi krug po staroj trasi, ili odvajanje na 21km, kada više nema euforije, kamera i šarenih trkača, kada kreće samoća, surova realnost i borba za smisao svega. Ponekad ako je velika vrućina, dešava se da volonteri svoje vrele glave sklone u hlad, znači nema ni vode…
Kao i što je za očekivati bilo, kada smo skrenuli u ulicu bulevar Nikole Tesle, Sloba izusti uh, ali rekoh mu "nisi sam", kao ni ja i razgovor krenu drugim temama. Prisećali smo se svakakvih dogodovština preŽivljenih na trkama. kada se povela reč o korišćenju čipova na našoj trci, setih se prvoga pokušaja, kada je na kraju objašnjeno da nisu čip-trake vodootporne, tako da baš i nisu validni rezultati očitani sa njih.
Svetih se jednog Beogradskog polumaratona, kada je krenuo trend političkog angažovanja na sportskim priredbama, te je tako uzeo udela i Boris, sa ličnim trenerom dr felgodom. Dr felgod, anesteziolog, biolog, trener, animator, reanimator i ko zna šta još, bio je garant Tadijnog uspešnog završetka polumaratonske trke, elem...negde par stotina metara od skretanja u Zemunu, gde se razdvajaju 21 i 42, zapazih kako se nečija silueta ispred nas odvaja u levo,vezuje pertlu i nastavlja u susret nama, kao nezainteresovano, glumeći slučajnog prolaznika. Ali masa je počela gromoglasno da se smeje prepoznavši dr felgod-a. Krenula su pitanja, gde je Tadija i tome slično, praćeno salvom smeha, dr se zbunio i nepripremljen počeo da daje neodredjene odgovore.
Tako prisećajući se komičnih scena pregazismo tridesetak km,i umor je počeo da se pomalja ispod kože,a sa njim i bojazan da nećemo ostvariti cilj.
Ali na tošinom bunaru, iz suprotne trake pita neki vozač saobraćajca "šta se dešava,kakva je ovo glupost" i tad povika Sloba: "dođi da ti ja pokažem šta se dešava!!" Bio sam zatečen tolikom količinom energije i shvatio da završavamo trku sigurno. Zatim požali mi se da oseća glad, nedostatak snage, pad energije i nedostatak nutrijenata. Shvatio sam da je svojom borbom ovladao solidnim znanjem iz ishrane i medicine, praktičnom primenom strategije nutrijenata u svojoj borbi imao je znanja kao profesori sa fakulteta Fizičkog obrazovanja. U tom momentu penzioneri koji su sedeli i obližnjem parku, povikaše u glas "bravo!bravo! ,hajte na pivo..." ja i Sloba se obradovasmo, što zbog pozitivne podrške ( koja se ispostavila lažna) , što zbog mogućnosti okrepe, gutljajem piva povratili bi smo malo potrošene snage, i ne sluteći da se pijani ološ sprda sa nama, a ne dobronamerno poziva, krenusmo ka njima sretni, ali oni povikaše da se šale i grubo nas izvređaše. Posle prve neverice, Sloba je eksplodirao i krenuo "da im objasni neke stvari",ali meni koji sam već imao slična tragikomična iskustva, je bilo jasno da bi nas to "ispravljanje krive drine" ,koštalo cele trke, nasmejah se i rekoh "ajmo dalje,cilj je blizu",ko za baksuz ne ponesosmo ni pare ni telefon, a okrepe razume se ni na vidiku. Sloba neiskusan mi u prvih 20-tak km poveri informaciju da posle maratonci dobijaju enerdžis čokoladice na okrepi, tamo negde na tridesetom...zbunio me, jer poučen dotadašnjim iskustvom znam da je to domen naučne fantastike, ali ipak rezervisano ćutah, ko zna, nova trasa možda donosi i nova pravila. Ali na trideset i nekom eto energetske dopune=polu buđave bonžite iz ratnih rezervi To me razveseli i uživao sam u Slobodnom brutalnom udaru sa istinom i razbjanju iluzija da je Beogradski maraton svetska trka ili kako ga već nazivaju raznim epitetima.
Sporadično smo nailazili na mlade ljude, devojke i mladiće koji su se teturali iznemogli ,iznureni do krajnjih granica Naravno ne iskustvo ih je dovelo do “zida”, brži tempo na početku je uzimao danak. Uplašenog pogleda su nas pitali koliko je limit trke, našta smo ih tapšali po ramenu i govorili da nepostoji limit, i da su završili trku, a sam sam to koristio kao uspešnu inekciju optimizma, da prebacim slobi da je “satro”decu, mnogo mlađe od sebe. Oni su ostajali iza nas, kao i naš veliki prijatelj Ćela, koji je povredio koleno.
Dužina je polako počela da uzima danak. Sloba je usporio sa predlogom 50m hodanja, 100 trčanj, složih se, i nasmejah poučen iskustvom znam da posle bude obrnuta proporcija koja progresivno raste, ali on posle prvih 50m šetanja više nije hteo da hoda. Valjda bojeći se da ne potroši snagu, samo je hteo da idemo, a osećajući da ima snage i u rezervi, hrabro je krenuo sa pričom da stajemo ako bude bilo potrebe. Tada sam ja osetio krizu i strah da li mogu završiti,ali jedan pogled na njega i shvatio sam da završavamo po bilo koju cenu. To je i on verovatno osetio i počeo dobar ritam da drži, i opet mi je prošla sumnja u glavi da li mu je to prvih 42km i divljenje na veoma dobroj kondiciji.
Onda se desila jeza.grupa ultratrkač Srbija,predvođena dr Daliborom Daničićem, velikim čovekom i sportistom počela je da nam ulazi i vidokrug i polako približava. Prizor je bio fascinantan, grupa od četrdesetak ljudi, nemo trči u korak. Na licima im se videla velika borba, ali i odlučnost pojačana sinergijom da se završi trka. Obojica smo osetili kako nam jeza silazi niz kičmu i tu njihovu ogromnu snagu. Jedna devojka je pala iz grupe ,najbliži joj obuhvati rukom ramena, nežno podiže i nastavili su posle par trenutaka uspostavljanja istim ritmom. To nam je ulilo ogromnu snagu i krenusmo jačim ritmom.
Razgovor je tekao uglavnom o našim ljubimcima iz naše male trkačke zajednice, o Spajinim neverovatnim, ljudskoj logici neshvatljivim podvizima, Samantinoj motivaciji i težini ,Nikolinoj ligi,maratoncima Pančevo,tada najjačoj društvenoj organizaciji, osim možda opozicije, Željku Željković, Ljilji, ,Miši Kantaru, čoveku neverovatne energije i svežega duha i još mnogo divnih ljudi, hranili smo pouzdanje njihovim svetlim primerima, što neko reče-trkačka sekta. Sloba se pohvali da maraton tim Požarevac broji dosta ljudi,što me i samog iznenadilo i začudilo kada se u par momenata stvarnost oko mene obojila u narandžasto.
Dođosmo do brda zvanog a Brankov most i utvrđivali činjenicu da kada se ide prevozom, on deluje ravan, ali, peške se uviđa da je pogolemo brdo.
U tome se razgovor okrenu ka slobinoj borbi sa bolešću. Počeo je pitanjem :" jel ti znaš da sada mogu ovde odmah da umrem"...udarac sam izdržao na nogama, i odmah uzvratio: "da vidi u kakvoj si kondiciji ,dok ne vidim papir da si bolestan ,ne verujem ti". To ga malo pokoleba i osokoli ,pa nastavi blažim tonom da mi stvara jezu, srećom umor ga usporio u razmišljanju, i naletesmo na žurku zvanu Burt. Gospodin Miljković, osnivač fenomenalnog projekta, delovao je kao dirigent koji je jedini pribran od celoga orkestra, prilazio je svakom takmičaru ponaosob da se uveri u kakvom je stanju i još malo posoli podrškom. Dobismo napokon po gutljaj toliko priželjkivanog piva, koje je svako držao na mostu, nazdravljao i prskao na sve strane, zajedno sa hiljade šarenih konfeta i raznih motivacionih parola, sve je izgledalo nestvarno, ustvari onakav doček bi priličio prelasku ciljne linije. Nestvarna atmosfera je trajala do pijace Zeleni Venac,a onda su uz Slobu krenule mase da idu i pozdravljaju, većina iz njegovog kluba ,trkači,prijatelji,rođaci...odjednom sam počeo da shvatam šta je taj čovek i osetio sam se kao ptica senica pored orla, ali remorker još nije završio posao, iako je veliki brod povremeno povećavao brzinu i pretio da ga pokida. Ljudi su počeli da mu aplaudiraju, više u euforiji same maratonske trke, a ne iz znanja ko je on i šta upravo postiže, a Sloba je zastajkivao i svima pružao ruku i “bacao kosku', pa sam ga malo povukao i rekoh idemo do kraja ritam,a posle slavlje..
Pođosmo ulicom Narodnog Fronta, ili (Kraljice Natalije) , e rekoh, sada opet malo brdo, deo ulice Kneza Miloša, težak deo, a ne smemo tu usporiti, jer tu obično znaju vrebati objektivi kamera, mada već od Zelenog Venca blješte blicevi mmogih telefona ka njemu, ali Sloba opet dobi neku čudnu energiju ,kao loptica skočica, i dobro me namuči da uhvatim njegov korak.
Od Brankovog mosta nas pratio neki momak iz burta, pitah ga sta je trcao, on kaže polumaraton...AU! rekoh, to je sramota, vidi kakav si sav u mišićima, a trčiš te distance za žene i decu.."brateee,pijem,pušim, kako da trčim maraton??" E rekoh, vidiš ovoga čoveka boluje od teske bolesti, a gledaj cepa asfalt. Sloba mu objasni, a čovek zinuo, zastade, pa skoči “čekaj matori,moram da te poljubim”, Sloba se jedva odbrani, pravdajući se znojem. Momak je ćutke, sa velikim poštovanjem krenuo sa nama.
Skrenusmo napokon prema teraziskoj česmi, Sloba je ubrzao opet, ali sada već ko duh koji lebdi nad asfaltom, ulazak u svetsku istoriju, koju je upravo ispisivao, dalo mu je veliki elan, tako da se nije dalo primetiti da nosi na nogama 42,200km. Prođosmo bezbroj ograda i napokon malo zastadoh da Sloba na krilima vetra pređe liniju, ali trubači krenuše da sviraju marš na Drinu,i ne čusmo od jeze koja je krenula niz kičmu komentatora koji je čitao njegovo ime i prezime ,odnosno proglašavao novoga heroja Beogradskih 42km, Sloba je klekao i ljubio asfalt. Njegov tim i mnoštvo ljudi ga je okružilo,pa sam posle par momenata uspeo da uhvatim pivo,koje mi je ljuduina Kantar dobacio, i prosledim Slobi.
Uspeo sam još jednom da mu priđem za slikanje, ali nisam više hteo da budem tu, osećao sam se kao pored ogromne baklje, moralo mu se dati vremena da sabere utiske i dođe sebi (što bi retko kome od nas uspelo)...

Kako vreme odmiče ,stalno premotavam trku iznova, svaki detalj, svaki segment, od razgovora, do asfaltnih belih traka i uvek se iznenadim kako neki novi detalj otkrijem. To je ne moguće zbog dubine duše i puteva kojima je prošao taj heroj,odmah da se sagleda. Nemoj da vas prevari njegov ljubak osmeh i blaga narav, to je čovek velike snage, koji je nepobedive demone uspeo da ukroti. Ljubav prema porodici, državi i zajednici je velika, u svakom čoveku, ali Sloba uspeva sve to da objedini u jednu celinu svojim delima i odnosom prema drugim ljudima i pobudi u nama ono najbolje. On je inspiracija ,koja zaslužuje da uđe u udžbenike kao svetli primer borca novije istorije. Na žalost pokazalo je vreme na ovim prostorima, kroz celu istoriju da imamo takve pojedince, koji se brzo zaborave, i oni i besmrtna dela njihova. Moj lični doprinos, ova priča je kap u moru, ali njegova slika na beogradskom asfaltu, tih par sati mi se duboko urezala u pamćenje i biće zauvek u srcu.

BTL zimski dezorjetirning 2017

Zvoni alarm sata, a u glavi se roje misli o svrsi ustajanja bez preke potrebe nedeljom ujutru. Ali druga misao potopi prvu, sunce u decembru, neradan dan, trka, mnogo nasmejanih ljudi i avala. Avala mora biti simbol odmora, samo to što su navukli 11 metara preko pojma brda, znači da obiluje svežim vazduhom, izvorima, pticama, zelenilom i mirom preko potrebnim urbanim dušama koje žive u gradu. Mada predhodna iskustva iz posete Avali nisu baš takvu sliku pružala, osim u ranim jutarnjim satima. Vikendom nagrne tamo gro ljudi željnih baš tog odmora ili zbog sličnosti sa rodnim krajem, pa pokušavaju kolima ako je moguće da se popnu i uz avalski toranj, ali sada verovatno što je decembar nije bilo tako.Takođe i izvor Saksinac, je bakteriološki neispravan, što mene i mnogobrojne posetioce ne sprečava da se napijemo vode umišljaljući da je to čista planinska voda.
Prvi put putujući tamo autobusom, zapamtio sam da idu oni sa prefiksom 400 i nešto i orjentaciono planirao vreme.Krenuvši sa trošarine, prolazeći pored Banjice zapazih markantnu ličnost, gospodina Aleksandra, našeg najstamenitijeg člana i izkočih iz autobusa nerazmišljaljući da je taj sa kojim se dogovorio da idu zajedno vozilom, možda već napunio prevozno sredstvo ostalim trkačima, ali i drugi Aleksandar, u narodu poznat kao žrtva neke ćelave ovce, bio je solo i mogli smo krenuti put planine.
U podnožju planine, gde se račvaju putevi na gore, dole i "zaobiđi me" skupila se ne baš mala ekipa, dvadesetak ljudi dragih i pozitivnih čija energija je razbila jutarnju maglu, spremnih da žrtvuju nedeljno prepodne zarad mišićnog naprezanja, praćenog znojem, pojavom koja se danas sve više izbegava zarad udobnosti tehnologija...
Trka je počela i raspršili smo se po mnogobrojnim putevima. Dugo nisam bio ovde i vrlo sam bio zatečen koliko su čiste i označene sve staze i uređena šetališta. Kako smo se penjali ka vrhu nekadašnjeg Žrnova tako se i sunce probijalo kroz oblake i činilo prizore nestvarnima za ovo doba godine.
Organizator je spremio veliku količinu koka kole, kolača i medalja, u čast naše dezorjentisanosti, što je bio dodatni motiv da se uspentramo uz našu planinu, a mi smo se uglavnom držali u grupicama da se ne bismo izgubili u nepreglednom prostransvu planine, zbunili lepotom čarapićevog bresta, ili neuspeli da odolimo da svratimo u Mitrovićev dom, ili još gore omašili vremenski limit.. Viđali smo se u prolazu i hrabrili, ali uglavnom smo se opredelili da idemo sigurnim putem oko spomenika, retko ko je pokazao hrabrost i usudio se da šara ...Onin domišljatiji su ušli u lift tornja visokog 202 metara, sa ciljem da dezorjentišu organizatora kada mu pokažu zbunjen Endomondo, ali nisu razmišljali da planina ima čarobne moći njene zle ćudi,takođe nisu upoznati sa trouglom Avala-Rtanj-Zlatibor tako da je telefon izgubio signal, a oni dragoceno vreme, što su vanzemaljci posmatrali iz nlo i slatko se smejali.
Po završetku skupili smo se na tačku koja je označila čarobnica koja je merila vremena i svakom je malo prošlo kroz glavu šta bismo izgubili da nismo došli...
Sam naziv trke, koji u svom nazivu ima zimski, prosto zove da se ta manifestacija prolongira i na druga doba godine. Avala je predeo izuzetnih odlika, bogate istorije. Svojim geografskim položajem bila je vekovima tačka od strateškog vojno-političkog značaja. Veoma je vezano mnogo legendi za njeno postojanje kroz vekove, čak je i elita Ruske vojno-političke oligarhije izgubila život kada se srušio avion pod čudnim okolnostima u doba mira...
Sa aspekta manifestacija sportsko-rekreativnog karaktera, nije dovoljno dovedena u fokus, sa obzirom na svoj ogromni potencijal i draži kojima mami. Osim jedne ili dve atletske trke, mnoštvo planinara, i biciklista, povremeno je i domaćin moto trkama, a ogroman potencijal koji poseduje to je neskorištena oblast. Poslednjih godina je vidljivo ulaganje u infrastrukturu, ali to se neprati na adekvatan način u smislu promocije i marketinga, što je nama tada pružilo izuzetnu čast da trčimo sa par simpatičnih četvoronožaca, koja su nas uporno pratila, obradovavši nam se.
U savkom slučaju, dezorjetiring treba uvrstiti u svoj kalendar takmičarske aktivnosti, kako zbog same prirode, nadomak grada, tako i zbog nestandardnih pravila, koja su izuzetno zabavna i rasterećujuća. Ta pravila ukazuju da rezultat ne zavisi od BTL kalkulatora, nego od prisnosti sa planinom i poznavanja njene duše...

Ulične trke, srce masovnog sporta

Masovni sport-planetarni fenomen

Teorija sportskog takmičenja obuhvata i produbljulje sistematizaciju u meri koja ima za cilj određivanja kriterijuma postavljenog cilja i efikasnosti. Prema tim kriterijumima imamo globalnu podelu na profesionalini i amaterski sport.
Olimpijski i profesionalni sport imaju za cilj sam sportski rezultat, dok amaterski sport ima za cilj korišćenje sportskih sredstava u cilju harmonijskog razvoja individue, poboljšanje zdravstvenog statusa, prevencija bolesti, samopotvrđivanje i samopotvrđivanje.
Amaterski sport je masovniji i brojniji svojim svojim formamam i oblicima od profesionalnog, verovatno i brojnošću svojih ciljeva.
Masovan (lat. Mass) koji je u masi, u velikom broju, masovan rad u kome učestvuje veliki broj radnika.(Vujaklija,2008.)
Masovni sport kao glavna poluga sportskim vrednostima, jer se realizuje korišćenjem sportskih sredstava u cilju harmonijskog razvoja individue, poboljšanja zdravstvenog statusa i prevencije bolesti, samopotvrđivanja, samoprevazilaženja i racionalnoj organizaciji slobodnog vremena.
Sama reč masovan objašnjava veliku zastupljenost ovoga vida sporta u razmeri sa drugim. Masovan sport se ističe, kako svojom masovnošću broja takmičara, tako i velikim brojem realizacije takmičarskih aktivnosti.
U sam vrh masovnog sporta spadaju realizacije najmasovnijih takmičarskih sportskih događaja na svetu, ulične trke na duge, duže i najduže staze, koje se realizuju od samoga početka i Olimpijskih igara. Takve sportske manifestacije okupljaju veliki broj takmičara iz celoga sveta, rekreativce, turiste, vrhunske atletičare, profesionalne sportiste, avanturiste i veliku masu prosečnih individua, anonimnih trkača.

Motivi za bavljenje masovnim sportom

1. Usavršavanje veština i sticanje novih sportskih veština
2. Provod, zabava
3. Druženje I stvaranje novih prijateljstava
4. Uzbuđenje i izazovi
5. Postizanje uspeha, pobeda
6. Sticanje i održavanje fizičke kondicije
7. Takmičenje
8. Nastaviti ka višem nivou
9. Poboljšanje i održavanje zdravstvenog statusa.

Vrste nagrada u masovnom sportu

Potkrepljenje je svaka operacija koja povećava verovatnoću ili snagu ponašanja koje neposredno prati. Uobičajeni potkrepljivači u sportu odnose se na opipljive nagrade kao što su: diplome, medalje, pehari, stopendije ostale novčane i materijalne nagrade, ali to mogu biti i nematerijalne, socijalne nagrade-pozdravi publike, pohvale trenera, njegova pažnja, verbalni i neverbalni iskazi podrške i priznanja. Nagradu u sportu predstavlja uspešno izvođenje samo po sebi. Kao svojevrsnu nagradu sportosta doživljava postignuti gol iz teške pozicije, serviranje asa ( u tenisu i odbojci), postizanje koša “bez koske”, savladanu veliku distancu (polu-maraton, maraton, ultra-maraton)… Nagrade u spotru se dela na:
1. Socijalne (ili simbolične): pohvale, osmeh, tapšanje po leđima, zagrljalj, publicitet…
2. Materijalne: trofeji, medalje, majce, trake, sportska oprema, novac..
3. Specijalne aktivnoosti: odlazak na takmičenja,organizovanje proslava po klubovima, plaćen hotelski smeštaj na pripremama, gostovanje popularnih sportista..
4. Psihološke (unutrašnje).

Učesnička medalja-spomenik uspeha

Pobeda na Igrama u Olimpiji je predstavljla posebnu čast, ne samo za pobednika i za njegov rod nego i za ceo grad u kome je živeo. Veličina te pobede ogleala se u tome što pobednik nije dobijao nikakvu materijalnu nagradu nego samo venac od Svetog drveta masline. Ostvarena pobeda je takmičaru donosila večnu slavu, što su stari Grci cenili više nego prolaznu materijlnu dobit. Pobednikov povratak u zavičaj bio je vezan za veoma lep običaj dočeka. Kada je prolazio kroz gradove do putu kući, bio je zasipan cvećem, vencima i poklonima. Dok je ulazio u svoj grad, uz urnebesno klicanje građana, pred njim su rušeni gradski bedemi, jer uz takvog junaka, gradu nije bio potreban. Hor je pevao pesmu pobedniku, a povorka se glavnom ulicom kretala ka glavnom hramu. Tu je pobednik polagao venac, kao najdragoceniji poklon bogu. Zatim bi se priredila gozba, kod koje je hor muzički obrazovanih pevača, većinom građana ili pobednikovih prijatelja, pevao pobedničku pesmu, epinikiju, uz pratnju kitare ili frule.

Fenomen zadnjih decenija je masovna pojava učesničke medalje, na takmičenjima koja obuhvataju trčanje na duge distance, pojava koja je doživela veliku ekspanziju i masovnost na svim organizovanim realizacijama trka na svim kontinentima.
I sam broj takmičara, koji je fascinantan, meri se hiljadama prilikom realizacije ovakvih masovnih sportskih takmičenja, govori u prilog velikoj popularnosti sporta na kojima se dodeljulju učesničke medalje. Sport o kome je ovde reč spada u jednu od disciplina atletike, svakako je svojom masovnošću i velikim brojem realizacije takmičarskih aktivnosti dostigao planetarnu popularnost i postao fenomen koji zauzima ogromnu ulogu u samom sportu.
Ako uzmemo da je atletika je oblast sporta koja se deli na grane atletike: hodanje, trčanje, skokovi, bacanja i višeboji, dolazimo do grane “Trčanje” koja se deli na discipline:
o Trčanje na kratke staze –sprint (do 400m);
o Trčanje na srednje staze (DO 3000M)
o Trčanje na duge staze (od 3000-10.000m)
o Trčanje na duže staze ( do 42,195 km)
o Trčanje na najduže staze ( preko 42,195 km)
o Trčanje preko prepona
o Trčanje preko prepreka (stipl)
o Trčanje u prirodi-cros
o Trčanje u gradu-ulične trke
o Štafetno trčanje.(Juhas, 2005.)

Ostvarivši ideju realizacije Olimpijskih Igara, počinje da se shvata značaj “sportskog turizma”, pa mnogi gradovi kreću da prave velike sportske manifestacije sa ogronmim brojem učesnika iz svih delova sveta, od kojih su najpoznatije i najbrojnije ulične trke.
Realizacija sportskih manifestacija sa najvećim brojem takmičara na svetu obuhvata niz mera i radnji koje predhode sportskom događaju i angažovanje velikog broja stručnjaka raznih profila, veliki broj volontera i drugih relevantnhih subjekata, da bi zajedno delujući kordinisano, interaktivno, realizovali sportsku manifestaciju uspešno, odnosno opet privukli isti ili veći broj takmičara.
Učesnička medalja, učesnička majca, magnet za frižider, nalepnice sa logom trke i ostali suveniri su posteli neizostavni elementi startnog/učesničkog paketa.
Na prvim Olimpijskim igrama u Atini 1986. godine nije uspostavljen precizno utvrđen način i ceremonija dodela medalja, pa je MOK izvršio naknadnu dodelu srebrnih (za pobednike) medalja. Tek u Sent Luisu 1904. godine na trećim Olimpijskim Igrama dodeljena su zlatna, srebrna i bronzana medalja za osvojena prva tri mesta.
Sama pravila su se menjala i transformisala kroz istoriju, pa tako pravila pod kojima su se davale i oduzimale medalje.
Tačan zapis od kada se dodeljuju učesničke medalje teško je utvrditi sa obzirom da su zastupljene na svim kontinentima u velikom vremenskom razdoblju, a obuhvataju trke na 21 km. i 42km, ne retko na 5 km i 10km.
Zašto je taj segmen sporta, osim svojim masovnošću izborio i status dodele učesničke medalje?
Ako uzmemo samu podelu granu atletike koja obuhvata trčanje, nalazimo da su discipline trčanje na duže staze i trčanje na najduže staze, veoma zahtevne sa apekta bio-energetskih i bio-dinamičkih sposobnosti, čak ako uzmemo i populaciju vrhunskih sportista, dolazimo do podataka da neki procenat ne realizuje započetu takmičarsku aktivnost ( maratonci Srbije zadnjih godina..). Samo prelaženje distance polu-maratona i maratona u određenom limitu je veliki uspeh svake jedinke, bila ona trenirana ili ne, a realizacija takve aktivnosti se nagrađuje medaljom. Sama učesnička medalja, spomenik uspeha ima kako svoje mesto u psihologiji svakog pojedinca koji je zasluži, kao trag da je odrađena nesvakidašnja aktivnost, tako i iz aspekta motivacije, buđenje želje za što više takvih aktivnosti, odnosno novih medalja.
Sam tempo realizacije takmičarske aktivnosti, u sadejstvu sa neiskustvom, pogrešno izabranom taktikom ili izostavljanjem bilo koga suptilnog, sitnog detalja može dovesti do fenomena udara u “zid” i imati neželjen efekat, kako po sam ishod takmičarske aktivnosti, tako i po zdravlje učesnika, što potvrđuje opravdanost dodeljivanja učesničkih medalja.
Sa druge strane profesionalnog sporta, amaterski, masovni sport može imati posledice nesagledive po psihu takmičara, koji se kroz trening i drugim segmentima pripreme pravilno rukovodi i završi trku na kojoj je Filipides pao kao prva žrtva.
Taj motiv za koji se dolazi po učesničku medalju, tera ljudska bića da je zarade, krećuči se neprestano između prostora-koji se meri kilometrima i vremena- koje se meri u sekundama, u čemu skoro svi na svoj način osećaju rast neopisive sreće, a retki i besmrtnu veličinu koja je stvorena za uživanje savremenika i poštovanje naslednika. Čudna snaga tera ljudski duh da prevaljulje kilometer po suncu, kiši, vetru ili “ciči zimi”.
Poljski trener Jan Mulak kaže:
“ Trkački trening je prost i komplikovan. Prost jer se odnosi na trkačku aktivnost kakvo je trčanje, a komplikovan jer se obaća maksimalnim mogućnostima čovekovog organizma koje još nisu sasvim poznate. Zato trening na srednjim i dugim prugama ostaje i dalje stvar kod koje se koristi sve više nauka povezana sa praktičnim umećem”
Naš Dragomir Čabrilo:
“ Misleći da sa uspesima dolazi i pamet, poput slikara naivca, sam napisao definiciju trkačkog treninga: za mene je trening umetnost, kao komponovanje umetničkog dela ili spremanje kuhinjskih specijaliteta, u kojima samo nekoliko neadekvatnih nota mogu upropastiti maestralno muzičko delo, a kašičica više ili manje dodatog začina može pokvariti prelepo jelo, tako nekoliko više ili manje urađenih kilometara u treningu mogu pokvariti celu sezonu.
Vrlo brzo sam shvatio da trening nije samo umeće primenjivanja onoga što smo učili u školi ili fakultetu, nego je mudrost učenja od prirode koja je odredila da ljudski organizam funkcioniše po njenim pravilima, a ne po volji čoveka. I pored stogodišnjeg nastojanja čoveka da promeni ta pravila, ona su ostala nepromenjena, kao i sama priroda čoveka”.
Prema nekim naučnicima koji se bave oblastima sporta postoje tri pobede u prelasku ciljne linije: sam završetak trke, pobeda rivala i pobeda ličnoga rezultata. Sve tri obuhvataju prvi cilj, preći liniju cilja, I osim toga cilja koji ih objedinjuje, svaki je zaseban za sebe.
Takođe svaka medalja ima dve strane, a ona druga je uglavnom tamnija, bez aplikacija, koja prijanja na grudi, I nije vidljiva a simbolizuje pređeni ledeni breg, žrtve i odricanja na putu do dolaska po nju.

Zaključak:
Masovan sport, kao dominantan vid realizacije sportskih vrednosti, svojim postojanjem igra veoma važnu ulogu sa zdravstvenog aspekta . Za masovan sport je karakteristično korišćenje sportskih sredstava u cilju harmonijskog razvoja čoveka, poboljšanje i održavanje stabilnog zdravstvenog statusa, samopotvrđivanja, samoprevazilaženja i racionalne organizacije vremena.
Takođe ulične trke, kao najveći sportski događaj za razvoj samoga grada, države i regiona imaju svojom realizacijom ogroman uticaj na prestiž oblasti u kojoj se sprovode, a samim tim, povlačeći veliki broj takmičara ogroman značaj, ostvarujuću velike benefite koje sport nosi sa sobom od svoga postanka.
Medalje ( učesničke ili pobedničke), se ne dobijaju na trci, one se dobijaju na treningu, a ide po njih na trku, neko reče…

Ultra-maratonac ili ultra-trkač

Prolog
….leto 2017. Negde na obroncima zapadne Srbije…
Sa iskusnim ultrasima, prijateljima, gutao smo kilometer i kilometer. Sa već umornim patikama ispod velike užarene lopte, natapali smo okolno kamenje poslednjim rezervama magnezijuma, kalijuma, kalcijumaiI natrijuma. Velika emisija toplote je počela polako, ali sigurno da uzima danak, već su misli počele da se kovitlaju poput vihora i razbijaju focus. "Kolega"- trkač do mene, da bi parirao nastaloj situaciji, počeo je sa raznim monolozima, stavljajući pred naš um mnoštvo lepih obojenih slika, začinjenih humorom, što je uspelo da nam trenutno odvuče misli od teške situacije u koju smo sve više zapadali. Jedna od tehnika koju je primenjivao, bila je i presecanje toka razmišljanja nekim od stručnih pitanja same teme ultra-maratona. Taj nagli zaokret i udar na intelekt imao je efekta na psihu, mozak se nekako zaustavi, počne da se bavi povratkom na krug iskustva, nebili našao odgovor na naizgled prosto pitanje.
U jednom momentu ispali rafal u mome pravcu, pitajući me što ne trčim sada, kada smo na trci. U momentu sam ostao bez vazduha, jedva ego vrativši u ravnotežu hrabro sam zauzeo gard vadeći se argumentima da nemam iskustva u tim velikim dužinama, ali odmah je usledio novi udarac: “pa jesili ti ultramaratonac ili ultratrkač”? Tu mi je logika počela da posustaje i našla se na kolenima, da je ni bih skroz doveo pred kapitulaciju, par puta sam ponovio pitanje, da bih joj dao vremena da dođe do vazduha i brzo pitanja i odgovore pohranio u neki folder u deo svesti, čekajući moment da se u sigurnosti doma obračunam sa verbalnim izazovom dijalektike.

Uvod:

Ekpanzijom trka srednjih dugih distanci, dolazi do velikog broja realizacije istih na našim prostorima. Sa realizacijom velikog broja takmičarskih aktivnosti dolazi do upotrebe reči kojima pokusavamo da opišemo neke pojave i pojmove, i potrebe da se služimo rečima koje sa naučnog aspekta i nisu baš adekvatne. Jedan od tih primera je o ovaj naš, “ultra-trkač ili ultra-maratonac”. Kako se i sam sport razvija i modifikuje velikom brzinom, tako se koriste trenutno dostupni pojmovi, koji vremenom ulaze u upotrebu. Ni u samim naučnim krugovima ne postoje neke izgrađene stabilne varijable u nekim oblastima koje se koriste.( terminologija vežbi oblikovanja su neki od primera..). Iz delom siromašne terminologije reči iz oblasti uže stručnog dela sporta, da bismo se izrazili u vezi nekoga pojma pribegavamo žargonu ili rečima koje su već u upotrebi a bliske su traženom pojmu.
Sama situacija u kojoj sam bio sa kolegom vrsnim ultrašem i visokoobrazovanom individuom dovela je do sukoba logike, da dva pojma nemaju isto značenje, a koriste se za isti pojam.
Kroz ovaj mali rad, pokušaću temu toga nama bliskog pojma da malo logički odmotam i kroz metodu komparacije razdvojim, jer sama sportska i gramatička literatura je oskudna po pitanju objašnjenja sličnih i srodnih pojmova.
Komparacija (lat. Comparatio) poređenje,upoređivanje, figura kojoj je cilj da nam nešto učini poznatijim tako što će to nepoznato uporediti sa nečim njemu slično a poznatije…( Vujaklija, 2006.)
Zavšivši ovakav kratak put, vodeći se pojmovima, moći ću da nastavim stazu, tamo gde sam stao tog leta 2017, na tom vrelom putu…

Komparacija:

Sama pravila kojima su obuhvaćena realizacija ovakvih trka, ne prepoznaju razliku između ultra-trkača i ultra-maratonca.Takva dva pojma su obuhvaćena istim imenima, što dovodi do opšte prihvaćenosti u samo govoru takmičara, sudija i svih zastupljenih subjekata prilikom realizacije ovakvoga tipa takmičenja.
Pravila same trke tiču se samo limita u kome mora da se realizuje zadata aktivnost.

Fruškogorski maraton, pravilo 36. glasi:
36. Теmpо krеtаnjа
o Теmpо krеtаnjа mаrаtоnci оdrеđuјu sаmi, s tim štо su оbаvеzni dа stignu nа cilј prе istеkа trајаnjа prоpisаnоg vrеmеnа zа mаrаtоn nа kоmе učеstvuјu, istоvrеmеnо vоdеći brigu о vrеmеnu dо kаdа su kоntrоlnе tаčkе оtvоrеnе. Učеsnici mаrаtоnа mоrајu dа nаpustе kоntrоlnu tаčku prе istеkа vrеmеnа dо kаdа је tа tаčkа оtvоrеnа. Vrеmе kаdа је kоntrоlnа tаčkа оtvоrеnа оdštаmpаnо је u kоntrоlnој knjižici kојu svаki učеsnik dоbiја pо priјаvi.

Odnosno staza fruškogorsko ekstremnog maratona u dužini 133,641 km, otvorena je 35 sati.

Jadovnički ultramaraton:

JADOVNIČKIH 111 km (S-1, uspon 4455 m.) Vremenski limit: 28 sati (prosečna brzina na stazi 4,0 km/h).

Uzeli smo za razamtranje opseg dugih distance, ako uzmemo na primer manje dužine, odnosno da je recimo prosečan limit maratonskih trka uglavnom 5 ili 6 sati, dobićemo isto rešenje, da takmičar može da realizuje kretnu aktivnost u zadatom limitu kombinovanjem trčanja i šetanja. Isto pitanje se nameće: da li je svako ko završi maratonsku trku maratonac ili trkač?
Kriterijumi prema kojima vršimo komparaciju su brzina i tehnika izvođenja kretne aktivnosti,dva jedina postojeća parametra. Ako uzmemo polazište da su brzine preko 6 minuta po kilometru džoging, a ispod trčanje, dobićemo jedan od relativnih pokazatelja. Drugi kriterijum da je trčanje za razliku od hodanja kompleksnije zbog faze leta, odnosno da hodanje ima pravilo da jedno stopalo uvek mora biti na zemlji ( pravilo brzog hodanja, olimpijske takmičarske discipline).
Ako uzmemo pod pojam ultra-trkač, neko ko prelazi određenu dužinu za što kraće vreme, taj pojam možemo polako odvojiti više ka sportskoj oblasti, odnosno sportskom rezultatu, kao krajnjem cilju, dok pojam ultra-maratonac možemo vezati za individuu koja samo prati limite trke. Ultra-maratonac, može više uživati u realizaciji aktivnosti kroz druženje (sociologija), posmatranje lepih predela (biologija, geologoija, zoologija…) slikanje (umetnost..), odnosno imati za cilj aktivnost samu po sebi, bez mnogo uticaja samoga sportskog rezultata.
Sportski rezultat je jedina relevantna stavka razdvajanja ova dva pojma.
Stvari koje spajaju dva pojma su sama aktivnost koja daje niz karakteristika identičnosti, kao što je dužina, taktika, priprema.
Takođe ta dva pojma imaju iste izvore realizacije, samo što je ultra-trkač, kao aktivnost vezana za sam sportski rezultat kompleksnija i ima korene u ultra-maratoncu. Ako posmatramo iz ugla da svakom ultra-trkaču, kao lestvica više u odnosu na ultra-maratoncu, predhodi vremenom pad, odnosno povratak na predhodni nivo, onda imamo utehu da su ta dva pojma skoro identična. Isto ako neko neće, neželi ili ne može (iz zdravstvenih razloga) da se popne na višu lestvicu, da juri spostvena ograničenja, opet neće uzeti u razmatranje razliku ova dva pojma.
Kao što je izazov džogeru da povećavanjem dužine, u skladu sa psihofizičkim mogućnostima (pol, godine, fenotip, genotip, zdravstveni status..), realizuje polu-maratonsku ili maratonsku trku, tako je I prirodni tok da iz ultra-maratonca izraste ultra-trkač, odnosno da limiti trka postanu mali u odnosnu na psiho-fizičko stanje i počne borba za lični napredak, lični record.
Lično smatram da je dobro poznavati razliku, jer sitne finese čine bolji pogled na željenu aktivnost i veću dubinu shvatanja, a samim timi veće zadovoljstvo. Svako ko je više puta realizovao takv vid aktivnosti,morao bih iz svojih iskustava da izvuče korisne zaključke i shvati bogatstvo formi koje nas privlače, a samim tim i veće zadovoljstvo vraćaju.

Zaključak:

Moj prijatelj mi je napravio folder oko nekih finesa, koje sam sada malo razmatrao, opusten na svoju ruku. Te finese oko toga da li je neko ultra-trkač ili ultra-maratonac su deo lične individualne borbe svakoga od nas.
Nekada odnesemo pobedu lakše, nekada teže uz puno znoja i muke, neretko i izgubimo, ali veću prevlast nad tim aktivnostima imaju pozitivne emocije i stanja koja se doživljavaju tada. Sama porodica ultrša raste, kao živi organizam se transformiše zadržavajući samo u sebi one ljude koji najviše istraju, odnosno imaju najači krakter.
Zato je veće pitanje da li smo mi samo prijatelji sa staze, rivali ili familija?

Genadilj-PetroviČ-Malahov-Trčanje II deo

TRČANJE

Jednostavno trčanje znatno više utiče na naš organizam nego hodanje. Krvotok se mnogo jače pojačava — otuda i akumuliranje energije iz okolnog prostora; poboljšava se disanje - otuda odstranjivanje šljake, izvanredno ispiranje celog tela čistom krvlju, a inercione sile su znatno veće nego pri hodanju. Ako trčanje traje dugo, dolazi do disajne acidoze- otuda poboljšavanje biosinteze u ćelijama. Višestruko se povećava lekovit efekat, kojeg su ljudi uočili od davnih vremena. Do nas su doprle predivne reči iz drevne Elade, uklesane u kamenu:

Ako hoćeš da budeš jak-trči,ako hoćeš da budeš lep — trči, ako hoćeš da budeš pametan -trci .

Upoznajmo sada detaljno efekte koji nastaju pri opterećenju organizma trčanjem.

Uticaj trčanja na endokrini i nervni sistem očigledan je. Trčanje omogućuje da se reguliše ritmičan rad navedenih sistema. Da bi se ti sistemi opteretili, potreban je duži ciklični antigravitacioni rad. Njemu idealno odgovara duže trčanje bez žurbe. Poznato je da se većina krvnih sudova nalazi u vertikalnom položaju, i da je u kapilarnom krvotoku, za vreme mirovanja, na 1 kvadratnom milimetru poprečnog preseka mišića otvoreno približno 30-80 kapilara. U toku trčanja, kad čovek stalno savlađuje zemljinu gravitaciju poskakujući i spuštajući se u vertikalan položaj, krvotok u krvnim sudovima se takođe „njiše" i ulazi u rezonancu s trčanjem. Pritom se postepeno otvaraju ranije „zaspali" kapilari. Broj otvorenih kapilara može biti do 2.500. Takva mikrocirkulacija aktivira endokrine organe. Pojačava se cirkulacija hormona i oni dospevaju do najudaljenijih ćelija u kojima regulišu njihov rad i koordiniraju rad celog sistema, a kao rezultat toga je pojačavanje aktivnosti svih sistema organizma koji se bolje usklađuju i balansiraju.
Po pravilu, posle dužeg trčanja (30 minuta i više) javlja se osećaj sreće (euforije). Rezultat toga je pojačani rad hipofize koja proizvodi posebne hormone - endorfine. Oni su u različitim dozama 200 puta efikasniji od morfijuma! Endorfini izazivaju prirodan osećaj blaženstva, ispoljavaju protivbolni efekat, a njihovo dejstvo posle završenog trčanja traje od 30 do 60 minuta. Za pojačanu proizvodnju endorfina postoji specijalan metod. Maksimalno fizičko opterećenje u trajanju 12-15 minuta povećava nivo endorfina od 320 do 1.650 jedinica. Taj efekat veoma dobro se uočava kod lica koja mnogo treniraju. Trčanje na 5 kilometara s pretrčavanjem jednog kilometra za 5-6 minuta veoma dobro izaziva euforiju. Na taj način trčanje predstavlja odličnu metodu protiv depresije.
Trčanjem u toku treninga smanjuje se broj srčanih kontrakcija, srce postaje jače i ekonomičnije funkcioniše. Hormoni nadbubrežnih žlezda, koji se stvaraju za vreme fizičkog opterećenja, blagotvorno utiču na rad srca. Rezultat toga je da čovek s usporenim pulsom mnogo lakše kontroliše svoje emocije, a povećani adrenalin ne ispoljava štetan uticaj na njegov organizam, kao što se to dešava licima koja se malo kreću.
Može se trčati u bilo koje vreme dana. Dakle, ujutru, kad se u krvi nalazi povećana količina hormona, trčanje predstavlja prirodan način pražnjenja suvišnih hormona a to pomaže organizmu da povrati svoju harmoniju. Ako se trči posle napornog dana — uveče, tada se smanjuje napetost, organizam se opušta i dopunjava energijom, smanjuje se preterani apetit i zbog toga ćete zaspati mirnim snom.
S obzirom na to da se pri dužem ritmičnom trčanju puis stabilizuje na 120-130 otkucaja u minuti i da se šire periferni krvni sudovi, otpor se smanjuje u njima, a to dovodi do smanjenja krvnog pritiska. Stoga je trčanje — odličan normal stabilizator arterijskog pritiska.
Trčanje normalizuje procenat kiseline u želucu. Pri smanjenoj sekreciji želudačnog soka, ispijte čašu struktuirane ili namagnetisane vode pre trčanja —ona će pojačati sekretnu funkciju želuca. Trčite najmanje 30 minuta, a najviše 1 sat. Duže trčanje, prema zakonima raspodele energije, može prigušiti ionako slabu sekreciju. Kad je sekrecija povećana ili normalna, možete pre trčanja ispiti čašu ovsenica ili ovsenih pahuljica da bi se neutralisala povišena kiselina. Stoga se može trčati mnogo duže — do 2 sata.
Ako se ukratko sumiraju lekovita dejstva trčanja, može se reči da je trčanje posebno efikasno protiv hipertonije i hipotonije, vegetativno-vaskularne distonije, stenokardije, ishemije srca, reumatizma, mane mitralnog zaliska srca, osteohondroze, čira u želucu. Osim toga, trčanje usporava proces starenja jer aktivira biosintezu u ćelijama, normalizuje rad centralnog nervnog sistema (CNS), aktivira I reguliše rad endokrinih žlezda, jača imuni sistem — povećava zaštitne sile organizma, puni energijom organizam I efikasno pomaže protiv prekomernog i nekontrolisanog konzumiranja hrane. Radi toga, ako uveče imate prohtev za jelom, možete ga umanjiti laganim trčanjem u trajanju od 20 do 40 minuta. Apetit će se smanjiti za 1-2 sata i zadovoljićete se malim obrokom hrane.
Usled aktiviranja organizma i njegove zasićenosti energijom povećaće se stvaralački potencijal, naročito u toku samog trčanja. U toku trčanja pojavljuju se u glavi slobodne i najvrednije misli. J. A. Andrejev je to opisao ovako: „...pri trčanju lako se misli, glava je puna ideja. Zato ja, pre starta, postavljam stvaralački zadatak, čitam odgovarajuću literaturu, a u toku trčanja razmišljam o svemu, smišljam formulacije, argumentaciju i redosled izlaganja. Pri kraju trčanja, članak ili poglavlje je gotovo za knjigu, preostaje mi samo da to zapišem". Možete trčati noseći mali diktafon I odmah zapisivati sopstvene misli pročitane iz. Informativnog polja. Često se dešava da sve što je bilo jasno i shvatljivo
u toku trčanja, briše se ili kasnije gubi jasnoću jer nema te energije koja sve razjašnjava, a koju je omogućilo trčanje.
Postoje brojne varijante trčanja. Na primer, evo sećanja I. Hvoščevskog kako je trčao P. K. Ivanov.
„ On je trčao neobično i svojstveno. Posle nekoliko koraka laganog trčanja, usledilo je brzo trčanje s ispruženim rukama i nogama koje napreže celo telo. Brzo trčanje 40-50 metara, a zatim ponovo opušteno trčanje. To je uradio 4-5puta.”
Ivanov je smatrao da takvo trčanje koristi ljudima koji se bave umnim radom i veći deo vremena provode sedeći. On preporučuje takvo trčanje 2-3 puta dnevno. Ono je veoma efikasno pre polivanja ili smrzavanja u zimskim uslovima. Organizam se brzo zagreva na bilo kakvom
mrazu. Ivanov je razradio i varijantu trčanja za jačanje vratnih pršljenova i leda. To je bilo trčanje s glavom zabačenom unazad i zabačenim rukama pozadi u vidu krila uz jako naprezanje celog tela.
Bilo je i trčanje koje smiruje. To je trčanje usporenim tempom s podignutim rukama uvis i njihovim kružnim pokretima u smeru napred-nazad, slično krilima ptice. Ja sam nekoliko puta bio u prilici da posmatram kako Porfirije Kornejevič trči i čini mi se da on može da izmisli bezbrojne varijante trčanja".
Komentar uvezi sa trčanjem P. K. Ivanova: "Maksimalno naprezanje tela u toku trčanja aktivira receptorni aparat organizma i dostavlja veliku količinu slobodnih elektrona u akupunkturni sistem. Pri trčanju prethodno dolazi do zagrevanja, otvaranja pora na koži i znojenja, a to sve dovodi do aktivne asimilacije slobodnih elektrona. Naprezanje pomaže elektronima da se prikupljaju i cirkulišu u organizmu. Probajte i sami ćete se uveriti".
Karlos Kastaneda posebno opisuje „trčanje snage" koje je naučio od svog Učitelja. Leđa moraju biti ispružena, a trup blago nagnut unapred, kolena savijena. U toku trčanja kolena se podižu skoro do samih grudi. Pri takvom trčanju korak je mali i oprezan, što vam omogućuje da trčite velikom brzinom čak i noću i da se ne bojite da ćete da padnete. Zbog takvog trčanja čovek radi kao dinamo-mašina — snažno proizvodeći energiju i drmanje celokupnog organizma.
Veoma efikasna je kombinacija trčanja uz različite misaone predstave, odnosno meditaciono trčanje i ostale varijante trčanja. Evo nekoliko varijanata:
“Proterivanje energije" u toku trčanja. Treba da zamislite da upijate iz vazduha lekovitu energiju kroz bilo koji deo tela (teme glave, nos, dlanovi, stopala itd.). Pri izdisaju energiju misaono usmeravati na bolesno ili slabo mesto.
Ako se duboko unesete u to, možete doći u stanje da i fizički osećate kako vam energija ulazi u telo i snažno se usmerava prema odabranom mestu. Na tom mestu počinje da se pojačava toplota i oseća se pulsiranje krvi.
Na primer, P. K.Ivanov je primenjivao trčanje sa osećajem pritiska vazduha na teme glave. Pri tome se toliko unosio - da se jednom
prilikom „nagutao" vazduha, a to je primenjivao i prilikom gladovanja.
“Crpljenje metabolita". Ako vam neki organ nije u redu, na primer jetra, u toku trčanja zamišljajte da pri udisaju iz bolesnog organa (jetre) usisavate sve toksine umora, šljaku, patogenu energiju u vidu crnila (crnog dima), a da ili pri izdisaju izbacujete u vidu crnog oblaka iz organizma zajedno s vazduhom koji izdišete. Kad osetite da ste dovoljno očistili jetru, postupajte obratno. Za vreme udisaja zamišljajte da se punite belom ili žutom (boje sunca) zaslepljujućom energijom, a daje pri izdisaju zgušnjavate I šaljete u bolesnu jetru.
Posle završene vežbe trčanja, možete pretrčati maksimalnom brzinom 2-2,5 kilometra zamišljajući da ste izbačeni kao strela odapeta iz luka. To je veoma korisno za pojačano nagomilavanje endorfina i postizanje pozitivnog raspoloženja. Posle bilo kojeg brzog trčanja, treba pretrčati još 1-1,5 kilometar u laganom tempu. Tom prilikom opustite celo telo, a rukama mlatarajte kao bič.
U početku trčanja kod mnogih se ljudi uočava jaka ustegnutost i usiljenost. Protiv toga možete da se borite, ako u toku trčanja vodite računa da ispravite kičmeni stub čim osetite i najmanji njegov zamor, a da sve ostalo što je „navućeno" na njega lako i slobodno mlatara. Mora se voditi računa o opuštanju prstiju ruku, zatim - šaka, podlaktica itd. Na taj način ćete opustiti ruke. Zatim opustite mišiće lica, a posle toga opustite zadnjicu i noge od kukova do cevanica (golenica).
U toku trčanja mogu se izgovarati različite sugestije. Na primer, „Ja sam zdrav", „Ja sam pun snage", „Ja lako trčim I radujem se" i mnogo, mnogo drugih sugestija. Na primer, autor se pridržava sledećih sugestija: „Ja sam veoma mlad, Gospod mi je u grudima, Gospod je sa mnom", i pritom zamišljam lik Gospoda u srcu. Takve sugestije izgovaraju se u sebi pevajući otegnuto.
Pogled ima takođe veliki značaj u toku trčanja. Ako gledate malo više iznad horizonta, tada se postepeno javlja osećanje kao da isparavate u vazduhu i polako se podižete u visinu. Ako gledate pred sobom u zemlju, trčanje će biti otežano. Pogled, nezavisno od vas, ili ispušta energiju vašeg tela naniže, ili je podiže naviše - eto zašto nastaju takvi efekti. Ako gledate pravo pred sobom, javiće se efekat „uvlačenja u cev". Probajte i sami se uverite.

Genadilj Petrovič Malahov-Trčanje

KRETANJE
U živom svetu sve je živo i raduje se životu
da bi živelo u električnim i magnetnim strujanjima,
u kojima se nalazi sva životna snaga i
volja...
Moja snaga - to su električne i magnetne
struje, koje se stalno nalaze u mom celokupnom
telu.
P. K. Ivanov

Uvod:
Genadilj Petrovič Malahov je rođen 1954. U Rusiji. Godine 1988. Godine završio je Ljeninov institut za Fizičku Kulturu u Moskvi. Počeo je da analizira telesnu aktivnost i zdrave navike, kada je došao u situaciju da prestane sa upražnjavanjem sporta zbog bolesti žleda. Upoznavši se sa osnovama joge, gimnastikom i vu-šuom, počeo je da se interesuje i izučava alternatvnu medicinu. Godine 1986. Osniva klub „Bordost“, a devedesetih godina počinje da piše veliki broj knjiga iz oblasti alternativne medicine i emisije da vodi.
Došavši u kontak sa njegovim delima, uvideo sam, da i sam osetivši nešto od toga na svojoj koži, ima dosta relevantnih činjeninca izvedenih na naučnim osnovama. Na svakome je da svoje mišljenje iskaže o ovom vidu alternativnih shvatanja, a voleo da se u analizu njegovih mišljenja i ideja uključi veliki broj „trkačkog sveta“, kako bismo što više usaglasili iste stavove, obogatili lična shvatanja i iskoristili njegova znanja u oblast trčanja.
Ovde je preuzet deo iz knjige: „Metode povećanja ljudske bioenergije i biosineze“, koji obuhvata metodu trčanja, kao sredstvo gore povećanja bioenergije i biosinteze..

OPŠTE O KRETANJU

U uvodu prvo ćemo da razmotrimo sredstva i metode treninga koje su namenjene za povećavanje čovekove energije i poboljšavanje biosinteze ćelija. U svetskoj praksi postoje brojne činjenice koje potvrđuju čovekovu sposobnost da direktno koristi energiju i „građevinske materijale" iz okolnog prostora. Na primer, Galina Sergejevna Šatalova i njeni istomišljenici izveli su niz eksperimenata. Grupa od 4 čoveka na čelu sa Šatalovom obavljala je 3-nedeljno putovanje po prevojima Glavnog Kavkaskog grebena od Arhiza do jezera Rica. Za svakog člana grupe poneli su po 1 kilogram krupice, 250 grama maslaca i 1,5 kilogram sušenog voća. Posle završenog putovanja bili su veseli i živahni i nisu ni malo omršavili. U vezi s eksperimentom „Covek i pustinja" prešli su 130 km kroz pustinju Karakumi (Turkmenistan) za četiri dana. Ishrana eksperimentalne grupe Šatalove bila je nisko-kalorična s malo belančevina i nije bila veća od 1.000 kilokalorija (kcal), odnosno 4.200 džula (kJ) po čoveku; jeli su kaše od krupice, suvo grožđe, med, orahe, pirinčane čorbe s mirišljavim travama, pili zeleni čaj. Dnevno su pili 2-2,5 litra tečnosti. Nasuprot njima kontrolna grupa sportista hranila se shodno preporukama Instituta za ishranu Akademije medicinskih nauka (AMN) SSSR-a. Dnevni obrok svakog sportiste imao je 4.000-4.100 kcal (16.800-17.220 kJ). Hrana je bila zasićena belančevinama, mastima i ugljenim hidratima. Sportisti su poneli sa sobom u pustinju mesne konzerve i konzerve ribe, sublimirano meso, kockice za supu, koncentrate pudinga s čokoladom i pirinčem,šećer, kakao, keks... Jeli su četiri puta dnevno, a grupa Šatalove svega 2 puta. Svaki član je, shodno preporukama, zbog vrućine popio i do 10 litara vode. Zbog toga je samo polovina sportista prešla celu maršrutu. Za vreme pešačenja kroz pustinju imali su malo povišeni krvni pritisak, a zavreme mirovanja ubrzani puis i bili su neraspoloženi i loše su se osećali. Kod svih članova grupe Šatalove nivo krvnog pritiska i puls nisu prelazili granice čovekove normale. Pritom su se odlično osećali i bili veoma dobro radno sposobni.
U vezi s tim veoma je interesantan i eksperiment Pola Brega. On je prešao pešice 48. kilometara kroz Dolinu Smrti, u kojoj je bila visoka temperatura, a koja je u podne iznosila+54°C. Poveo je 10. mladih sportista. Za njih je bio pripremljen vagon s jelom, pićem i slanim tabletama. Pol Breg je gladovao za vreme pešačenja. Od 10. mladih, zdravih sportista, nijedan nije došao do kraja maršrute - bez obzira na to što su redovno doručkovali i pili hladnu vodu. Samo je Pol Breg uspeo da pređe tu maršrutu. „Ostajao sam sam na velikoj razdaljini od ostalih sportista i osećao se svež kao „bela rada". Za tu razdaljinu bilo mu je potrebno 10,5 sati iza to vreme pio je samo toplu vodu u malim količinama. Posle toga prenoćio je u šatoru i ujutro se vratio obratnom maršrutom i nije konzumirao hranu!
J. A. Anđrejev - autor knjige Tri kita zdravlja, interesantno opisuje svoj eksperiment u kojem je naučio kako da aktivira biosintezu za vreme dužeg trčanja i da se snabdeva energijom iz okolnog prostora. Zbog toga je lako trčao, a i telesna težina mu se povećala posle trčanja za nekoliko stotina grama!
Na kraju ovog uvoda važno je da uočimo, da bi organizam dobro asimilovao energiju iz okolnog prostora i da bi se dobro aktivirala biosinteza ćelija, treba se mnogo kretati (nije bitno kako) i treba obavezno imati u vidu sledeći uslov - koža mora uvek da bude čista. Satalova takođe istiće da u hladnom vazduhu i hladnoj vodi ima veoma mnogo energije.
Pol Breg smatra da je unutrašnja čistoća organizma primaran uslov za neiscrpnu energiju. A. Andrejev, na osnovu svog eksperimenta, istiće da je posledica dvostrukog (i nešto većeg) povećavanja pulsa prilikom kretanja u odnosu na mirovanje - neminovan uslov za stvaranje energije i za aktiviranje biosinteze ćelija. Na osnovu hipoteze profesora Andrejeva u organizmima koji se hrane mlekom i u čovekovom organizmu stvara se krv samo za vreme većih fizičkih napora. Upravo, prilikom kretanja, trčanja, intenzivnog rada na svežem vazduhu nastaju jake oksidaciono- regenerativne reakcije i stvara se veoma kvalitetna, jaka i mlada krv.

KRETANJE

1. Prilikom kretanja plazma našeg organizma veoma uočljivo sadejstvuje s magnetnim poljem okolnog prostora, s bujicama nabijenih čestica koje se kreću od površine Zemlje naviše i od stratosfere naniže ka površini Zemlje. To prouzrokuje hiperpolarizaciju membrana ćelija koje aktiviraju biosintezu.
2. Samo kretanje delova tela u jajastom plazmatičnom kokonu (čauri) podseća na obrtanje rotora — ruku i nogu – u statoreplazmatičnoj sferi. Ponovo je aktiviran mehanizam hiperpolarizacije membrana ćelija.
3. Povećavanje krvotoka za 4-5 puta drugi je primer rotora i statora. U ovom slučaju telo je stator, a rotor—krv.
4. Povećavanje srčanih kontrakcija od 60-70 do 200-240 otkucaja u minuti uveliko snabdeva organizam energijom.
5. Pojačano disanje za 20-30 puta u poređenju s mirovanjem, najjači je mehanizam koji dostavlja slobodne elektrone u organizam. Samo strujanje vazduha u grudnom košu je takode primer rotora i statora. Magnetno polje organizma daje dopunski potencijal elektronima koji se kreću disajnim putevima i njih mnogo bolje asimilira sluzokoža pluća. U toku kretanja, po pravilu, u organizmu se intenzivno stvara ugljenikova kiselina i dolazi do disajne acidoze koja podstiće ćelijsku biosintezu.
6. Raznovrsne vibracije i trenja, koja nastaju za vreme intenzivnog kretanja, stvaraju energiju u organizmu.
7. Aktiviranje receptora u organizmu pomaže akupunkturnom sistemu da maksimalno prihvata i asimilira elektrone.
8. Pojava znoja na koži, a samim tim i stvaranje dopunskih električnih kontakata omogućuje da se unosi više energije kroz kožu u odnosu na mirovanje.
9. Razaranje protoplazme ćelija i drugih struktura u toku kretanja - katabolizam, stimuliše proces obnavljanja i superobnavljanja - anabolizam. Treba svesno prihvatiti jednostavnu istinu: kretanje je-najjači stimulator kataboličnih procesa u organizmu koji za vreme mirovanja organizma aktiviraju biosintetične- anabolične procese. Dete nikad ne bi odraslo kad se ne bi mnogo kretalo. U toku evolucije naš organizam maksimalno se prilagodavao na kretanje i potpuno je mogao da opstane, samo ako je bio izložen različitim vibracijama, psihičkim stresovima, sabijanjima, širenjima i drugim fizičkim i gravitacionim dejstvima. To nije čudno kad znamo da naš organizam predstavlja površinu velikih razmera, koja je stisnuta (sabijena) u relativno maloj zapremini. Tako 1015 ćelija čovečijeg organizma zajedno s koloidnim mi ćelijama, koje se nalaze u njihovoj protoplazmi (micelije u suvom stanju teže ukupno 5 kg), obuhvataju površinu blizu 2.000000 kvadratnih metara (200hektara!). Na toj „živoj površini" dolazi do raznovrsnih oksidaciono-obnavljajućih reakcija. Da bi te reakcije bile normalne (pravilne), potrebno je da tečnost neprekidno cirkuliše po toj površini koja dostavlja organizmu hranljive materije, kiseonik i bioregulatore - hormone i preko koje treba nesmetano da cirkulišu slobodni elektroni i da se eliminiše metabolična šljaka, izbacuje ugljenikova kiselina itd. Te ogromne površine orošavaju se preko sistema kapilara ukupne dužine 100.000 kilometara! Kod čoveka, koji je težak 52-54 kilograma, to se obavlja sa svega 35 litara (!) tečnosti (krv - 5 litara, limfa - 2 litra, tečnost izvan ćelija i u ćelijama - 28 litara). Radi snabdevanja jednoćelijskih mikroorganizama, koji žive u moru, za istu količinu (101 5 ) neophodnih gasova i hranljivih materija potrebno je IO7 litara morske vode! Bez obzira na to što 1 cm3 krvi u kapilarnom krvotoku kontaktira s površinom od 7.000 cm2 , preko koje se obavlja difuzija i aktivno prenošenje gasova i hranljivih materija, to
nije dovoljno, jer krv direktno ne kontaktira s ćelijama organizma. Proces prenošenja kiseonika ( 0 2 ) i hranljivih materija iz krvi u ćelije obavlja se u tri etape: .
1. Difuzija kiseonika i hranljivih materija iz krvi kroz zidove kapilara u medućelijsku tečnost;
2. Difuzija i aktivno prenošenje kiseonika iz međućelijske tečnosti kroz membranu ćelije;
3. Prenošenje kiseonika i hranljivih materija u samoj ćeliji do mesta njihove upotrebe.

Takode po etapama, ali obratnim redosledom, obavlja se difuzija i aktivno prenošenje šljake i ugljen-dioksida iz ćelije u krv.
Usporeno dolaženje plastičnih materija, energijskih i mineralnih materija, kiseonika, hormona i fermenata prouzrokuje smanjenje životne snage i dovodi do neusaglašenog delovanja ćelija i organizma.
Usporeno izdvajanje mokraće (urata), hlornog natrijuma, vode, kalcijuma, žuči itd. dovodi do ozbiljnih povreda- trovanja organizma svojim produktima za životne aktivnosti.
Svakog trenutka više miliona ćelija odumire u čovečijem organizmu. Ti mikro-leševi treba na vreme da se eliminišu i neutrališu, ne smeju se ni u kom slučaju nagomilavati.
Ako je iz bilo kojih razloga njihovo izbacivanje I neutralisanje usporeno, onda se prilikom njihovog raspadanja (raspadanje leševa) stvaraju veoma otrovne materije—protamini. Oni prodiru u međućelijsku tečnost, krv i limfu, raznose se u celokupnom organizmu i izazivaju opšti zamori nemoć. Ako se od čovcka oseća veoma neprijatan zadah truleži na lešinu, naročito prilikom razgovora, to znači dajeu njemu navedeni proces u punom razvoju.
Prisustvo navedena tri faktora u organizmu izazivaju umor organizma i nazivaju se„toksini umora" (po Zalmanovu). Ljudi koji se malo kreću, tako reći zdravi, vrlo brzo se umaraju od jednostavnog fizičkog i umnog rada. Čim manje rade, javlja im se potreba da predahnu i odremaju. Na taj način, u organizmu se neprimetno nagomilavaju toksini umora koji stvaraju predispozicije za infektivna, degenerativna i tumorska oboljenja. U blokiranoj unutrašnjoj sredini ćelije prelaze na ishranu bez kiseonika, otkidaju se od centralnih regulatora i počinju da se razmnožavaju kao ćelije raka. U ustajaloj tečnosti izvan ćelija nalaze se mnogi kancerogeni sopstvenog porekla koji samo pojačavaju taj proces.
Sad nam je jasno zašto 35 litara tečnosti treba neprekidno da cirkuliše u našem organizmu i dostavlja ćelijama sve što im je potrebno, a odstranjuje sve što je nepotrebno. Sa svoje strane, „personal koji opslužuje" ćelije: jetra, pluća, koža, bubrezi i creva - treba da budu čisti i zdravi da bi na vreme odstranjivali toksine umora. I eto, tu kretanja: hodanje,trčanje, gimnastika itd. - omogućuju da se mnogostruko pojača cirkulacija tečnosti u organizmu. U toku kretanja mišići obavljaju kontrakcije, potiskuju tečnost u krvotok i pomažu prenošenje venozne krvi u srce. Veoma pojačana cirkulacija krvi i disanje oksidišu, ispiraju i eliminišu toksine umora. Kao rezultat toga je da svih 200 hektara „žive površine" može da funkcioniše na višem nivou -poboljšava se kvalitet života. Stoga na tom planu ništa ne može da zameni kretanje. Nije slučajno daje poznati fiziolog P. Pavlov rekao: „Kretanje može da zameni skoro sve lekove, ali nijedan lek ne može da zameni kretanje".
Evo nekoliko primera koji dokazuju tu tvrdnju. Lekari iz švedskog grada Malmea uspeli su da polugodišnjim sportskim fizičkim vežbama, bez upotrebe bilo kojih drugih sredstava,izbave iz „zone rizika" 100 ljudi koji su imali predispoziciju da obole od dijabetesa (diabetes mellitus).
Ovo posebno trebaju da imaju u vidu dijabetičari. Fizičke vežbe pokazale su se kao najbolje metode za normalizovanje razmene ugljenih hidrata. E. van Aaken, onkolog izučavao je u toku 6 godina ponašanje 500 starijih trkača i 500 ljudi iste starosti koji se nisu bavili trčanjem. Za to vreme 29 ljudi, koji se nisu bavili trčanjem, obolelo je od raka i većina ih je umrla, a od trkača samo su četvorica obolela od raka. Profilaktični efekti fizičkih vežbi u odnosu na oboljenja od raka, mogu se objasniti pojačanom cirkulacijom tečnosti, normalizovanjem kiseonikovog režima i pojačnim dostavljanjem bioregulatora- hormona do ćelija. Sve to pomaže normalnom održavanju života u ćelijama, a samim tim i sprečava nastajanje onkoloških oboljenja.
Spektar kretanja je veoma širok, a njegovo lekovito dejstvo mnogostrano, te ga je nemoguće opisati. Evo još nekoliko interesantnih primera:
Čovek je oboleo od poliartritisa šake ruku. Redovno sviranje na fortepijanu svakog dana po 4 sata pomoglo je da ozdrave prsti ruku.
Zotov N. P., rođen 1894. godine, penzionisan 1945. zbog srčanih mana, teške kontuzije kičme i mnogih drugihteških oboljenja odlučio je da „ ponovo stvori sebe ". Savlađujući jake bolove u kičmi uspeo je sistematskim sportskim treninzima, bez ikakvog naprezanja, da na jednoj nozi uradi 5 hiljada poskakivanja! Zatim je počeo redovno da trči i učestvuje na takmičenjima (pa i maratonskim). U tradicionalnoj trci na trasi Puškin - Lenjingrad 1978. Godine osvojio je svoju petu zlatnu medalju.
Takođe je poznat i podvig Valentina Dikulja. Pomoću fizičkih vežbi i vežbama sa dizanjem tereta obnovio je traumatizovanu kičmu i postao je junak-čudo koji je demonstrirao jedinstvene primere snage.
Svetski šampion u skokovima uvis Valerij Brurnel u saobraćajnoj nesreći s motociklom zdrobio je nogu i, prema jednoglasnom mišljenju lekara, mogao je da hoda samo pomoću štaka. Ali on ne samo da se regenerisao već se vratio skokovima makar i bez rezultata rekordera.
Luj Paster je zbog dugotrajnog i napornog umnog rada dobio izliv krvi u mozak, a nije prekinuo aktivan naučni rad, već ga je kombinovao s redovnim fizičkim vežbama kojenije ranije upražnjavao. Rezultat toga - živeo je još 30 godina i upravo u tim godinama postigao svoja najznačajnija otkrića iz bakteriologije. Prilikom patološko-anatomske obdukcije dokazano je da je, posle izliva krvi u mozak pa do smrti, Luju Pasteru normalno funkcionisala samo jedna polovina mozga.
Interesantan primer je i život A. A. Mikulina. Evo stajerekao o sebi: „Moja majka, moj otac i moji bliži rođaci nisu doživeli duboku starost, a meni je već 90 godina. I kao što vidite, ja sam veoma bodar i dalje radim i sačuvao sam svežinu stvaralačkih misli. Objašnjenje za to je što sam to konačno shvatio pre 50 godina: ne sme se živeti stihijski, biti lenj i ne baviti se fiskulturom i sportom, ne najedati se, ne konzumirati alkohol i ne pušiti. Počeo sam dosledno da
primenjujem navedene principe, a zatim sam se i kao naučnik i kao inženjer-konstruktor zainteresovao za problem povećavanja životne sposobnosti organizma ".
Kosmonaut G. T. Beregovoj obavio je 95-časovni let bez obzira na to što mu je bilo skoro 50 godina. Prema parametrima zdravlja, nije ispunjavao uslove za kosmonauta, ali je postao kosmonaut. Evo šta kaže o sebi: „Odavno sam shvatio da je čovek po prirodi malo lenj. On podsvesno teži da svaki put uradi, ne ono što je potrebno, već ono što on želi. Postavio sam sebi zadatak da dostignem deset godina mlađe od mene i četverostruko snažnije i da se svestrano fizički pripremim. Zaista samo sam to žarko zaželeo. Svakog dana, svakog minuta, u toku 6 meseci uporno sam se borio protiv prethodnog načina života i sopstvene zrelosti (starosti, MS)... Posle pola godine, lekari su mi rekli, da i oni, lekari, nisu očekivali da fizičkim aktivnostima
u mom starosnom dobu mogu da postignem izvanredne zdravstvene rezultate.
I na kraju, poslednji primer kojeg je naučnik, sekretar instituta gerontologije AMN SSSR-a, Konstantin Sarkisov ispričao novinaru„Sovjetskog sporta": „Jednom sam se na kongresu susreo s amerikancem koji je radio u Organizaciji ujedjinenih nacija (OTJN). Imao je 52 godine — suvonjav, muškarac-dečak. Videlo se da ima 52 godine, ali kako je izgledao! Upitao sam ga u vezi s tim, a on mi je odgovorio da ima petoro dece i da to nije bitno. Bitno je kaže to, što pet puta nedeljno vežba u sportskoj dvorani s ličnim trenerom i da za to plaća 75 dolara. Dve trećine sume plaća mu OUN jer one od njega zahtevaju da mora da bude svakog minuta spreman da otputuje u bilo koji rejon na zemaljskoj kugli i da radi pod bilo kojim uslovima. Zbog toga mora da bude u odgovarajućoj kondiciji da bi mogao produktivno da radi".
Zaključak: Da bi naš rad bio produktivan i da jednostavno normalizujemo život neophodno je da se stalno krećemo…..
Nije li vam poznat taj poriv ? :)

СПОРТСКА ОРГАНИЗАЦИЈА: ШРИ ЧИНМОЈ МАРАТОН ТИМ

УВОД

Шри Чинмој Маратон Тим је специфична спортска организација, глобална светска мрежа, која се бави светском нивоу, са тенденцијом ширења у свим деловима света, обухвативши све реализацијом такмичарске активности ултрамаратона, триатлона и препливавања великих дистанци, спортска организација која је једиствена манифестација оваквога типа на свету. Ова спортска организација садржи све елементе општег менаџмента, који егзистира на глобалном аспекте организовања од планирања, руковођња и контроле, повезујући вишегодишњи временски интервал који обухвата успешну трансформацију и промене, самим тим и егзистенцију у оштрој конкуренцији и сталном порасту знања и информисаности.
Предмет овога истраживања се односи на презентацију успешног менаџмента спортских такмичења, глобалних размера, и упознавање са дугогодишњим радом организације Шри Чинмој Маратон Тима.
Специфичност организације такмичарских активности Шри Чинмој Маратон Тима, манифестује се циљевима такмичарске активности, који нису сам резултат, већ параметри усавршавања и личног развоја, односно превазилажење сопствених резултата.
Шри Чинмој Маратон Тим делује у области спортских и пословних функција. Пословна функција се огледа у маркетингу (сајт, изложбе, презентације..), иновацијама, инвестицијама и кадровској служби.
Шри Чинмој Маратон Тим организација подељена је на регије којима делује, а регије исте земље су повезане у засебну целину.
Спортска функција се реализује кроз такмичарску активност великог броја чланова и такмичара који нису чланови.
Жеља за постизањем личног високога резултата, напредовањем остварује високе стандарде живљења, личног развоја и самопоштовања, што има за резултат задовољење појединаца, ширег круга група и самога друштва, што чини ову организацију популарну и распрострањену на свим континентима, дуги низ година, са тенденцијом сталног раста.

1. ШРИ ЧИНМОЈ МАРАТОН ТИМ

Према критеријума постављеног циља и ефикасности савремени спорт се дели на:
олимпијски спорт, масовни спорт и професионални спорт.
Масовни спорт спада у групу најраспрострањенијих спортова, кактеристичности коришћења спортских средстава (вежби) у циљу хармонијског развоја човека, побољшања здравља и превентиве болести, самопотврђивања и самопревазилажења и рационалне организације слободног времена.
Шри Чинмој Маратон Тим спада у глобалну мрежу реализације спортских такмичења, масовног спорта, која се протеже од Новог Зеланда, Аустралије, Швајцарске, Велике Британије до Њујорка.
Глобалну светску популарност Шри Чинмој Маратон Тим стекао је организовањем ултрамаратонских трка.
У Србији Шри Чинмој Маратон Тим реализује такмичења око 15- так година са великим бројем такмичара.
Од самога почетка реализовања оваквих такмичења Шри Чинмој Маратон Тим унео је нове иновације, које су касније прихваћене у целом свету. Иновативност се огледала у увођењу окрепних станица, исхрану пре и после такмичења и категорије по старосним групама.
Такође Шри Чинмој Маратон Тим обезбеђује такмичарима смештај, масажу, санитет и сву пратећу логистичку помоћ, води евиденције, врши фотографисање и све ажуриране податке шаље на кућну адресу свакога такмичара појединачно и објављјује на своме сајту.
Циљеви које имају у будућности (Србија), базирају се на: бржој обради завршних времена и проглашење победника; додатно побољшање медицинске службе и боља сарадња са хитном помоћи; електронска провера бројача; измена и унапређење система пријаве пред трку са новим опцијама за електронску пријаву преко интерната и електронско штампање диплома.

2. ОРГАНИЗАЦИЈА ТАКМИЧЕЊА ШРИ ЧИНМОЈ МАРАТОН ТИМА

Шри Чинмој Маратон Тим реализје такмичења на свим раздаљинама од две миље, па навише, али срж организовања такмичења чине ултрамаратонске трке.
Реализујући трке дужи низ година, квалитетом и правилном организацијом Шри Чинмој Маратон Тим се изборио да трке од 24 сата на Новом Зеланду, Швајцарској и Великој Британији буду државне трке, а трке на 6 дана и 10 дана које се одржавају сваког пролећа у Њујорку буду такмичења једна од најпосећенијих на свету тога типа.
У Аустралији Шри Чинмој Маратон Тим веома дуго егзистира и нуди широку лепезу такмичења укључујући и чувени ТРИПЛЕ-ТРИ, триатлон који се организује три пута за редом у граду Канабере.
У Њујорку се реализује најдужа сертификована друмска трка на свету дужине 3100 миља, у временском периоду од јуна до августа. Трка се трчи на кружној стази од 883. метра, а траје 52. дана.
Шри Чинмој Маратон Тим је сваке године у улози домаћина који реализује догађај под називом Impossibility Challenger- „пркос немогућности“ у слободном преводу, који се најчешће одржава у Немачкој, а на који долазе појединци из целога света који су се специјализовали у необичајеним дисциплинама и постављају светске рекорде.
На нашим просторима Шри Чинмој Маратон Тим организује у марту: Зимски Маратон Самопревазилажења у Нишу; октобру: Београдски ултрамаратон и од 2015. године Власински триатлон сампревазилаженја.
У организацији Шри Чинмој Маратон Тима у Нишу се марта сваке године почев од 1995. (осим 2002.) одржава: Зимски Маратон Самопревазилажења. Увидевши да у Србији нема одговарајуће маратонске трке у ово доба године, контролне трке, које такмичарима дају информације о спремности пред сезону, Шри Чинмој Маратон Тим покреће организацију трке у марту, пред завршетак зимског периода и почетак такмичарске сезоне у тркама. Зимски Маратон Самопревазилажења је намењен најширем кругу љубитеља трчања и прилагођен да такмичарима пружи максимално погодне услове.
Зимски маратон се реализује почетком марта, а такмичење обухвата трке на 21 и 42 километра. Локација је кружна стаза 1км у градском парку Чаир. Крај стазе током целе трке обезбеђена је окрепна станица са топлим напицима и храном, а после трке обезбеђен је базен. Приказ 1 и 2.
Београдски ултрамаратон представља трку на 6, 12 и 24 сата. Одржава се од 1997. године на простору Парка Пријатељства, Ушћа, општини Нови Београд и представља јединствену манифестацију овоаквог типа у Србији. Организација је на високом нивоу, трка се реализује на простору од једног километра, на равној асфалтној стази, са великом бројем ангажованог људства, шаторима за одмор, тоалетима, окрепном станицом са храном и напицима и кухињом. Тркачима је током трке обезбеђена медицинска помоћ и масажа, а у ноћним сатима се додатно осветљава део стазе који није покривен расветом. Приказ 1,2,3, и 4.
Реализујући вишегодишњу такмичарску активност на нашим простирима имамо увид у резултате који говоре о сталном обарању рекорда резултата који се остварују на такмичењима.
Године 2013, наш такмичар Јовица Спајић из Прибоја оборио је државни рекорд на 24 сата претрчавши 218 километара, на 17-ом Београдском Ултрамаратону, такође на реализацији трке Бранислав Павић из Новога Града претрчао је 212 километра и поставио рекорд Босне и Херцеговине, а Трајче Михов, који је уједно био и први, са пређених 220 километара оборио рекорд Македоније, а суботичанка Каролина Мадарас- Пушкаш претрчала је 154 километра и оборила рекорд стазе у женској конкуренцији.А већ 2016. године рекорд на 24 сати се померио на 226.2 километара, који је реализовао Золтан Вајда из Мађарске.
Давид Гонзалес из Шпаније у трци на 6 сати поставио рекорд од 71. 5километара 2016 . године.
На сваком ултрамаратону учествује је велики број такмичара из различитих земаља: Велике Британије, Немачке, Аустрије, Мађарске, Пољске, Словеније, Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе, Македоније, Бугарске и многих других, што показје велике могућности у повећаванју масовности.

3. ТАКМИЧАРИ ШРИ ЧИНМОЈ ТИМА

Чланство Шри Чинмој Тима броји велики број такмичара, и организатора, који су током вишегодишњих такмичења остварили вансеријске резултате у различитим дисциплинама.
Један од најпознатијик чланова Шри Чинмој Маратон Тима је Ашрита Фурман, који тренутни држи 70 Гинисових рекорда у многим дисциплинама, укључујући и најбржих пет миља на штулама, (рекорд који, пре трајао више од 100 година) и најбржа преваљена миља пузањем.
Шкот Картик Кларк десет пута је препливао енглески канал „Ла Манш“ (34 километра), чланови Шри Чинмој Маратон Тима више од 40 пута су препливавали канал (Саша Ђорђевић из Ниша вишегодишњи је учесник).
Ајојан Стојановић је освојио прво место 2005. године у Њујорку у трци на 3100 миља временом од: 46 дана, 10 сати, 51 минут и 16 секунди.
У свету постоји велики број следбеника Шри Чинмој идеја, који су организовани кроз активности које имају за циљ побољшање сопственог живота кроз спорт, литературу и музику.
Шри Чинмој је организатор најмасовније спортске манифестације штафетне трке, која сваке друге године обиђе све континенте, симболизујући мир и пријатељство глобалних размера, што повезује веилики број људи из различитих земаља и континената.

4. КАРАКТЕРИСТИКЕ ШРИ ЧИНМОЈ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Године 1977. основан је Шри Чимој Маратон Тим од стране Шри Чинмоја и трансформишући се временом израстао у данас највећег организатора такмичарских подухвата издржљивости на свету.
Шри Чинмој 1931-2007, рођен је у Бенгалу писао поезију, сликао, бавио се музиком и атлетиком.
Такмичио се на 22 маратона и 5 ултрамаратона, а потом спортска повреда је утицала да престане да се бави атлетиком.
Почео је да се бави дизањем тегова и у тој области почео да прелази границе могућности физичких способности. Године 2007. успео је да подигне изнад главе 360 килограма, користећи само једну руку.
Шри Чинмој је имао поимање неограниченог потенцијала који лежи унутар сваког човека и својим премашивањем граница људских могућности, стекао је много следбеника и симпатизера широм света.
Године 1987. организовао је „ТРКУ ЗА МИР“, која је наишла на велико одобравање у целом свету. У почетку су организатори наилазили на много потешкоћа, али трка је одржана у Шведској под многобројним покровитељима: Жељо Жељев, Франческо Косига, шведска краљица Силвија, наш тадашњи председник Борисав Јовић, и многи други, а трчали су Карл Луис, Емил Затопек, Маркус Рифел, Пирмин Курбриген и многи други истакнути атлетичари.
Шри Чинмој је цео свој рад базирао на стварању глобалног мира. Држа је многобројна предавања на Харварду, Кембриџу, Оксфорду, Јејл и многим другим универзитетима широм света.
Циљ Шри Чинмој организације, која се брзо разгранала по свету, огледа у непрестаном зближавању људи и нација путем спорта, и идентичан је циљевима Олимпизма, са том разликом што се резултат не пореди са ривалом, него сопственим могућностима.

ЗАКЉУЧАК

Шри Чинмој Маратон Тим је специфична спортска организација, глобална светска мрежа, која се бави реализацијом такмичарских активности специфичне разноликости, једиствених манифестација у свету.
Као део масовног спорта, који обухвата карактеристичне манифестације оваквог типа, спада у групу најраспрострањенијих спортских такмичења, са циљем самопотврђивања и самопревазилажења и рационалне организације слободног времена.
За разлику од „класичних“ спортских манифестација такмичарског типа, Шри Чинмој Маратон Тим се издваја по такмичењу, односно „надилажењу“ самога себе, што подразумева да свака трка оваквога типа подразумева непрекидно надметање са својим могућностима, како бисмо на површину изнели скривене резерве снаге и развили валстите способности до врхунца.
Шри Чинмој Маратон Тим такође повезује велики број људи из целога свет, разних националности, вероисповести, пофесија и физичких способности и усмерава на лични пут развоја индивидуалних способности.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Вујаклија, М. (2006). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета.
2. Веселиновић, Ј. (2012). Менаџмент спортске организације. Београд: Спортски савез Србије.
3. Остојић, С. (2006). Лексикон спортске медицине и физиологије вежбања. Београд: Агенција „Матић“.

НАПОМЕНА:
Део материјала и слика је искориштено са сајта: „ Шри Чинмој Маратон Тим, Србија“, а део су личне колекције аутора, као и усмени разговори са организаторима и такмичарима Шри Чинмој Маратон Тима.

МАРАТОН КАО ОЛИМПИЈСКА ДИСЦИПЛИНА

САЖЕТАК

Свакодневна потреба човека за кретањем доминантно је представљена кроз облике кретања: ходање, трчање, скокове, бацања, пузање, ношење, гурање, вучење, повлачење, пењање, дизање, спуштање, вучење и упирање. Освновна карактеристика ових облика кретања представљена је у чињеници да својом формом и структуром приликом извођења не захтевају посебну, специфичну техничку припрему. У дугој историји настајања и развоја човек је егзистенцијално везан за борбу и кретање. Борба за живот, кретање и изналажење хране постају најпресуднији фактори и обележје његове еволуције. На почетку развоја трчање се препознаје као неспретан брзи ход. Еволуцијом моторичких способности, трчање добија биомеханичке компоненте цикличног одупирања ногом о тло. За разлику од ходања код кога у сваком тренутку постоји контакт са подлогом, у трчању се појављује безпотпорна фаза лета. Прелазак из ходања у трчање се дешава при брзини од 2 метра у секунди.
Трчање на дуге стазе има дугу историју и везано је са потребом човека да прелази огромне даљине. Племе Тарахумаре из Мексика су познати као индијанци лаких ногу. Живели су у малим селима, међусобно удаљеним по пар сати трчања што је узроковало потребу за великим прелажењем даљина ради лова, трговине са суседним селима или преношења информација. Забележено је да су прелазили и по 200 км на дан.
Из Перуа, народ Инке познати су као врсни тркачи на дуге стазе још из далеке прослости. Посебна пажња је поклањана трчању, у толикој мери да је била мерило угледа и ранга у војсци.
У Кини за време владавине династије Јуан, постојало је такмичење које се звало ГУИЈОЧИ, а које је представљало дужину два пута дужу од маратона, одржавало се 600 година пре првога маратона.
Трчање на дуге стазе егзистира кроз векове и доживљава сталну афирмацију у свим облицима, од школског преко масовног до врхунског спорта. Трке добијају све више на масовности и разноликости, померају се границе како у годинама такмичара (од најмлађега до најстаријега), тако и дистанце које се прелазе. Овај рад указује на везе између маратона и Олимпијских игара.

УВОД

Појава маратонског трчања је веома мистична и везује се за дешавање које се одиграло током битке између Атине и Персије 490. године пре нове ере у месту Маратон, удаљеном 42 километра северно од Атине.
Одушевење победом је било огромно, а Атињанин Филипидес од радости и одушевљења је отрчао до Атине да би пренео вести победе и издахнуо. Ова прича је на граници мита и историчар Плуртах је спомиње, мада није испитано дали је Филипидес трчао до Спарте да тражи помоћ по Херодоту или до Атине да објави вести о победи.
Појавом маратона у свету почиње и организовање националних првенстава. Првенства у маратону настајала су организовањем трка чија је дужина била око 40 000 метара (дужина сазе маратона и мерења нису била стандардизована), или из такмичења на краћим дистанцама ( до 20 километара и дуже).
Формирање Светске аматерске атлетске федерације (International Amateur AthleticFederation – IAAF) године 1912. није имало значајни утицај на број држава у којима се организују национална првенства у маратонској дисциплини. Године 1921. од стране Међународне Аматерске Атлетске Федерације усвојена је дужина 42, 195 км.
Светски рекорди нису званично признати од стране Међународне Аматерске Атлетске Федерације до 1. јануара, 2004. године. Пре тога најбоља времена на маратонима су називана „најбољима на свету“ и нису били дефинисани многи стандарди, што ни данас није тачно утврђено због саме дужине стазе. Али изведени су неки основни принципи стандарда који морају одговарати правилима Међународне Аматерске Атлетске Федерације да би рекорди били валидни. Ипак са експанзијом маратонских трка по свету, услови се разликују у успонима и падовима надморске висине тла, подлози, и низом других параметара што тачна упоређивања чини скоро немогућим.
Од свога настанка маратон доживљава снажну експанзију и почиње да се реализује у свим већим светским градовима: Токио, Њујорк, Лондон, Берлин, Чикаго и Бостон, а увидевши значај таквог догађаја организатори у целом свету су почели да организују такве трке у свим већим градовима.
Бостонски и Чикашки маратони спадају у најстарије маратоне на свету. Први пут је реализован Бостонски маратон 1897. године, након првога маратона на Олимпијским играма одржаним 1896. године. Као најстарији маратон, Бостонски маратон спада у један од светских најпрестижнијих маратона. Бостонски маратон не задовољава услове Међународне Аматерске Атлетске Федерације тако да резултат од 2:03:02 који је Кенијац Џефри Мутаи постигао 2011. године није званично валидан.
Чикашки маратон је почео да се одржава 23.09.1905. године. Организатори маратона су развили добру сарадњу са спонзорима тако да су награде на трци изузетне, што привлачи велики број елитних светских тркача. Такође су развијени системи контроле доведени до савршенства, на сваких 5.000 метара имају чипови за регистрацију.
Сама трка маратон доживела је велику експанзију у виду уличних трка у свим већим светским градовима. Увидевши колики број такмичара и гледалаца привлачи, сви већи градови по узору на Њујорк и Бостон, почели су да организују улични маратон. Временом се маратонска трка развијала у правцу врхунског и масовног спорта. Врхунским спортистима је циљ брзина, а рекреативцима изазов сама дужина, тако да обједињени циљеви привлаче све више такмичара.
Први признати светски рекорд за мушкарце је 2:04:55, поставио Пол Тергат на Берлинском маратону дана 28. 09. 2003. године. Светски рекорд за жене држи Пола Редклиф временом од 2:15:25, а поставила је на Лондонском маратону 13.04. 2003. године.
Тренутни рекорд код мушкараца је 2:03:59 , поставио Хаиле Гебрселасије из Етиопије дана 28. 09. 2008. године на трци у Берлину. Код жена рекорд држи Пола Редклиф резултатом 2:15:25, постигнутим у Лондону, дана 13.04. 2003. године.

1. МАРАТОН КАО ОЛИМПИЈСКА ДИСЦИПЛИНА

Повезаносту маратона и Олимпијских игара је очигледна у речима које су мото игара: „брже, више, јаче“. Та паралела представља њихову нераскидиву целину и поистовећеност циљева што је резултирало појавом маратонске дисциплине од обнављања олимпијских игара.
Идеја да се одржавају трке на дистанцама од 42 195 км је потекла од Мишела Бреала и његов напор и жељу су подржали Грци и сам Пјер Де Кубертен, па је 1896. године у обновљеним Олимпијским играма које су се одржале у Атини уврштен у програм Олимпијских игара и тадашњи победник је био Спиридон Луис са временом 2:58:50, који је касније добио поред државних високих почасти и многе бенефиције.
Године 1904. на олимпијским играма које су се одржале у Сент Луису, Томас Хикс је забележен у историји као први такмичар који је освојио златну медаљу користећи стимулативна средства.
Тадашња маратонска трка износила је 40,000 метара, а тек године 1908. на Олимпијским играма које су одржане у Лондону стандардизована је дужина од 42 195 метара (195 метра је продужена, ради прегледнијег видокруга британске краљевске породице на старт).
На Олимпијским играма у Стокхолму током маратонске трке Португалац Франциско Лазаро умро је од последица топлотниг удара и физичког напора.
Године 1964, на Олимпијским играма у Токију, Абебе Бикила из Етиопије постао је први олимпијац који је одбранио титулу у маратону.
На Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године први пут је уведено такмичење за жене у маратону, мада историјски извори указују да је на првим олимпијским играма незванично учествовала Гркиња Мелпомени.

2. ИСТОРИЈА МАРАТОНА У СРБИЈИ 1910-1920

У већини земаља пре 1918. године атлетске организације на државном нивоу нису постојале. Државна првенства у маратону су углавном реализована у земљама где је већ била развијена атлетика, односно где су се већ одржавала такмичења у осталим атлетским дисциплинама.
На континуитет одржавања националних првенстава у маратону утицала су међународна такмичења, број атлетичара који су се бавили овом дисциплином, политика, економске прилике, ратни сукоби и други социјални елементи.
Разматрајући такмичење у маратону као део спорта и културе нашег поднебља, постоје осцилације узроковане друштвеним променама.
У организацији Српског олимпијског клуба из Београда дана 02.05.1910. године одржана је „прва маратонска трка“ у Србији на релацији Обреновац- Кошутњак, дужине 34 000 метара. Победио је Александар Поповић, са временским резултатом од 2:46, примио ловоров венац и ленту уз 1000 динара.
Дана 02.10.1911. године одржана је „друга маратонска трка“ на релацији Обреновац- Кошутњак, а победник је био Живко Настић, земљорадник из Жаркова, резултатом 2:17.
Дана 27.05.1912. године Српски Олимпијски клуб реализовао је квалификационо такмичење у Кошутњаку за избор репрезентативаца у маратонској дисциплини за предстојеће Олимпијске игре у Стокхолму. Трка се одржавала на стази од Кошутњака до Умке и назад, дужине 40 200 метара. Победио је Драгутин Томашевић са временом 2:52, друго место заузео Живко Настић временом 3:10, а треће Борислав Драгутиновић временом 3:20.
Дуго времена због ратова, организовање спортских такмичења и бављења спортом је било изузето на нашим просторима.

2.1. ИСТОРИЈА МАРАТОНА У СРБИЈИ У ВРЕМЕНСКОМ ПЕРИОДУ ОД 1930 ДО 1939 ГОДИНЕ

Дана 13.07. 1930. реализована је маратонска трка у Загребу са само три учесника Југословенског Лакоатлетског Савеза ( ЈЛС). Идеју је према пронађеним подацима иницирао маратонац Димитрије Стефановић, учесник маратона у бечу 1927. године.
Током периода између 1930-1939. године одржано је десет првенстава у маратону, Хрватска (6), Словенија (3), а само једено у Србији (Београд). Такмичари из Србије наступали су на пет првенстава. Ово је био период када држава није обраћала пажњу на врхунске резултате и рекорде, па је и успех био скроман. Са техничке стране трке су биле веома лоше организоване, са малим бројем такмичара, што је био тренд и на државним такмичењима свуда по свету.
Први представник на државном првенству из Србије учествовао је у Загребу 09.07.1933. године, Стеван Нушић атлетичар СК „ Југославије“ из Београда, одуставши. Године 1936. у Вараждину поново је учествовао Стеван Нушић и овога пута заузео друго место.
Године 1938. главни град Краљевине Југославије био је домаћин државног првенства у маратону. Организацију је реализовао Београдски лако-атлетски подсавез (БЛАП) и први пут су уведене категорије: почетници, атлетичари нижег ранга, атлетичари који нису у атлетским клубовима, припадници војске и „чланови провинцијских клубова“, као и учествовање страних држављана. Наш најбоље пласиран такмичар је Немања Одановић из Сомбора заузевши шесто место.

2.2 ИСТОРИЈА МАРАТОНА У СРБИЈИ У ВРЕМЕНСКОМ ПЕРИОДУ ОД 1949 ДО 1991 ГОДИНЕ

Поново организовање државних првенстава у маратону почело је у Београду 04.09.1949. године, и ако су првенства у атлетици настављена 1946. године. Национална првенства у маратону нису одржавана 1951, 1956, 1957, 1958, 1963 и 1965. године, мали број учесника и лош квалитет организације је резултирао повременим изостављањем ове дисциплине из програма атлетских такмичења.
У временском периоду од 1949. до 1991. године ниво техничке организације био је упрошћен , а маратон сведен на само једну од дисциплина атлетског програма, којој није придаван већи значај, и нису се евидентирала времена и рекорди од 37. првенстава у маратону, колико је било организовано у Југославији. У Србији је реализовано 12, од тога Београд (4), Суботица(2), Крагујевац, Косово Поље, Приштина, Оџаци, Нови Сад и Засавица (1). Атлетичари из Србије били су учесници на 36 националних првенстава, а изостали су 1991. године из безбедносних разлога.
Србија није увек имала такмичаре на националним првенствима, разлог томе није непостојање такмичара, него учешће елитних тркача Фрање Михалића и Недиљка Фарчића на међународним такмичењима.
Прво такмичење атлетичарки из Србије забележено је 1987. године.
Дана 08.05.1988. године у Београду одржан је први Београдски маратон, дужине стазе 23000 метара, а такмичари су били само домаћи. Идеја да се обнови трка од Обреновца до Кошутњака потекла је од новинара Студија Б, Ђоке Вјештице и атлетског радника Бране Радовића, коју је 1910. године организовао Српски олимпијски клуба.
Године 1990. на одржавању трећег Београдског маратона стаза добија праву дужину од 42 195 метара, и поред домаћих такмиче се и такмичари из иностранства. Београдски маратон постаје члан AIMS-a (Association of International Marathons and Distance Races), а организацију преузима ЈСД: „Партизан“ уз помоћ града Београда, војске, МУП-а и бројних спонзора.
Сомбор спада у наше градове са најстаријом историјом атлетике. Прва регистрована трка је реализована дана 01.06.1889. године у дужини 32 000. метара на релацији Сомбор- Бездан- Сомбор, а обновљена је 1979. године.

2.3 ИСТОРИЈА МАРАТОНА У СРБИЈИ У ВРЕМЕНСКОМ ПЕРИОДУ ОД 1992 ДО 2005 ГОДИНЕ

Распадом СФРЈ створена је 1992. године нова држава Савезна Република Југославија. То је био директни узрок мањег броја такмичара и слабије конкуренције.
Известан број маратонаца је емигрирао из Хрватске у Србију међу њима је и наш рекордер Борислав Девић са најбољим временом 2:13:57, које је остварио у Хјустону.
У категорији атлетичарки значајан успех су оствариле Оливера Јефтић и Сузана Ћирић.
Године 1995. у економској блокади Београдски маратон је успео да закључи први међународни спонзорски уговор са Јапанском фирмом АSICS и исте године реализован је први и једини директан пренос маратонске трке у Србији.
Године 1999. Одржан је 12. Београдски маратон у време NATO агресије на Србију. Слоган маратон је био „ЗАУСТАВИТЕ РАТ-ТРЧИТЕ СВЕТОМ“. Одржавање маратона у ратним условима је јединствен пример до тада у свету, али се из безбедносних процена одустало од пратећег програма. Без званичног позива у Београд су пристигли такмичари из седам земаља, и многобројни пријатељи, па је реализована маратонска трка у којој је 39 маратонаца заједно претрчало стазу за 3 сата и 17 минута ушавши заједно у циљ високо подигнутих руку. То је био први и једини маратон у свету где су сви учесници били победници, а истога дана у 21. руском граду одржавани су локални маратони у знак солидарности са београдским маратонцима.
Анализирајући број учесника и резултата државних првенстава у маратону долази до велике разноликости у подацима. Један од битних разлога је недодељивање новчаних награда победницима националних првенстава, као и ратни сукоби прилоком распада Југославије што је довело до емиграције великог броја такмичара, а Горан Риачевић један од наших тада водећих маратонаца је погинуо 1999. године.

2.4 ИСТОРИЈА МАРАТОНА У СРБИЈИ У ВРЕМЕНСКОМ ПЕРИОДУ ОД 2005 ДО 2013 ГОДИНЕ

Средином 2006. године Црна Гора је прогласила самосталност, чиме је Србија поново постала самостална држава. Атлетски савез Србије преузима улогу Атлетске заједнице Србије и Црне Горе и наставља са организовањем националних првенстава у маратону. Она су се реализовала у оквирима два наша највећа маратона Новосадском и Београдском.
Број такмичарки током година опада, а након 2008. године првенства се више нису одржавала.
Маратон као део масовног спорта на овим просторима је у експанзији и сваке године статистика говори о броју пораста такмичара, рекреативаца.
Међу најпознатије српске такмичаре у интернационалним маратонским дисциплинама спадају: Бороја Драго, Кнежевић Драго, Александар Капулица, Недељко Тодоровић, Мићић Срећко, Марија Чегар, Андрић Милоје, Ана Суботић, Дарко Живановић, , Оливера Ћирковић и многи други.
Временом се све више наших такмичара укључује у маратонске трке, поготово на трке које се организују у нашем окружењу: Љубљана, Загреб, Подгорица, Будимпешта, Кошице... а статистички подаци говоре о тренду годишњег пораста такмичара, рекреативаца.
Године 2011. на Њујоршком маратону од 47 000 тркача Србија је имала три представника: Александра Капулицу, Анђелка Ристичевића и Владу Мелентијевића. Ристичевић је временом 2:31:11, заузео 47 место.

3. СРПСКИ ТАКМИЧАРИ У МАРАТОНСКИМ ДИСЦИПЛИНАМА

Дана 14.07.1912. на петој Олимпијади у Стокхолму наступио је наш такмичар Драгутин Томашевић. Завршио је трку под чудним околностима на 37. месту, али је остварио успех подигавши својим учешћем углед Србије. Томашевић по професији трговачки помоћник рођен је 1890. године у селу Бистрице код Петровца на Млави.
Томашевић након Олипмијаде у Стокхолму започиње припреме за следеће Олимпијске игре, али је мобилисан и смртно рањен у борбама на брду Бубањ код Куле. Преминуо у селу Рашанац, а сахрањен у родном селу Бистрици у породичној гробници заједно са својим спортским трофејима. На његовом гробу пише да су га „сахранили његова мајка и његова храброст”.
Дана 01.12.1956. на Олимпијским играма у Мелбруну наш атлетичар Фрањо Михалић освојио је друго место временом од 2:26:32, а у Риму 1960. године 12. место временом 2:21:52. Михалић је побеђивао на 22. маратона међу којима се истичу: Токијски, Московски, Бостонски и Атински.
Године 2004. на Олимпијским играма у Атини, Оливера Јевтић је освојила 6. Место, а дана 13.04.2003. године у Ротердаму је поставила наш национални рекорд за жене у маратону временом 2:52:23. Такође је једна од наших најтрофејнијих репрезентативки у дисциплини маратона: 2002. године осваја треће место на Њујоршком маратону, 2003. године у Амстердаму треће, 2004. године у Бостону треће, 2006. године на првенству Европе друго место, 2006. године 7. место на Бостонском маратону, и 2007. године прво место на Београдском маратону.
Године 2012. на олимпијским играма у Лондону имали смо такмичара Дарка Живановића у дисциплини маратон, али трку није завршио, као ни Оливера Јевтић и Ана Суботић у женској конкуренцији.

ЗАКЉУЧАК

Матарон као Олимпијска дисциплина егзистира од саме обнове Олимпијски Игара. Развој технологије спортског тренинга условљава и померања биоенергетских потенцијала и биодинамичких способности, а постигнути резултати на светским такмичењима стално се превазилазе.
На нашим просторима заступљено је такмичење на дугим дистанцама од саме појаве спортских активности.
Као у првим маратонским тркама у свету, тако и код нас нису евидентирани валидни резултати од самог почетка заступљености трчања на дуге стазе.
Заинетресованост државе се мења после Другог светског рата. Схвативши значај и улогу спорта, спорт постаје једно од најзначајнијих поља доказивања престижа међу државама у свету. Захваљујући појединцима који су ову идеју пренели у атлетику Србије, као и формирање атлетских клубова „Партизан“ и „Црвена Звезда“, број маратонаца се повећавао и резултати побољшавали. За разлику од предходног периода када су маратонци из Србије само допуњавали број такмичара на националним првенствима, сада су они углавном доминирали. Промена у националним првенствима по структури организовања догодила се након распада СР Југославије. Развој оваквих такмичења након осамостаљивања Србије сличан је као у Чешкој, Словачкој и државама које су настале распадом СССР-А-а. Од тада државна првенства постају део масовних маратона.
Поједини атлетичари и атлетичарке, иако су представљали нашу земљу на великим такмичењима ( Балканске атлетске игре, Олимпијске игре...) нису наступали на државни првенствима, због специфичности саме дисциплине, што је имало за последицу да ова такмичења нису била одраз правог квалитета маратона код нас, а самим тим и негативно утицало на развој маратона на нашим просторима.
Данашња такмичења у маратонским дисциплинама на нашим просторима егзистирају кроз манифестације масовних маратона, и у сталном су порасту како број трка, тако и број такмичара. Тај феномен масоности спортско-рекреативних манифестација условио је развој спортског туризма, што многи градови препознају као позитивну ствар из више аспеката, од којих је најбитнија промиција самог града.

ЛИТЕРАТУРА

1. Вујаклија, М. (2006). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета.
2. Владета, Н. (2011). Богом дани маратонац. Београд: Службени гласник.
3. Вишњић, Д., Јовановић, А., Милетић, К. (2004). Теорија и методика физичког васпитања. Београд: Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду.
4. Остојић, С. (2006). Лексикон спортске медицине и физиологије вежбања. Београд: Агенција „Матић“.
5. Стефановић, Ђ. (2006). Теорија и пракса спортског тренинга. Лозница: Гносис.
6. Шиљак, В. (2011). Историја спорта. Београд: Алфа универзитет.
7. Шиљак, В. (2013). Олимпизам. Београд: Алфа универзитет.
8. Штакић, Ђ. (2006). Социјологија физичке културе. Београд: Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду.

LAKA ATLETIKA I TEŠKA NEPRAVDA

Večiti žig Živka-Babe Nastića

Selo Žarkovo je početkom XX og veka moža i bilo daleko od Beograda do koga su konjska zaprega, čeze, špediteri i fijakeri zadugo bili jedini prevoz, ali su Žarkovci, čije se imanje prostiralo do ušća Topčiderske reke u Savu,vazda sebe smatrali žiteljima prestonice. Čestitim i naprednim žarkovačkim domaćinima nije pri tome smetalo što su ih varošani nazivali -seljacima. Smatrali su da u situaciji kada je svako od tadašnjih dobrostojećih domaćinstava imalo bar po jednoga došljaka za slugu na zavidnom gazdinstvu, biti seljak značilo je imati statusni simbol posebne vrste, a svakodnevno prisustvo Žarkovaca na beogradskoj turskoj kaldrmi uticalo je da naselje živi životom i sela i grada.
Žarkovci nisu odoleli ni širenju novih navika u viteškim i junačkim igrama, a naročito popularno je bilo "junačenje" na vitlu u drugoj polovini XIX veka. Na mestu na kome se danas nalazi nova zgrada OŠ"LJuba Nenadović" i na Gumnu pored koga je 1934. godine počela izgranja crkve, postojala su drvena vitla na osovini sa četri ukrštena sedišta na kojima su najčešće sedele devojke, a "pogonska snaga" bile su mišice nasrtljivih "dilbera" koji su se utrkivali ko će, oslonjen na pritku, duže i snažnije da vrti glomaznu spravu.
Već sa početka XX veka javljaju se i drugi vidovi nadmetanja i pokazivanja snage kao što su: rvanje, bacanje kamena sa ramena, skok iz mesta, a jedan od pionira lake atletike u beogradskom ataru bio je autentični seljak iz Žarkova, Živko-Baba Nastić. Vragolastog karaktera, komunikativan, znatiželjan i iznad svega uvek oran za nadmetanje svake vrste, Baba Nastić je rešio da se okuša i u "trkačkoj utakmici".
Impresioniran spektaklom viđenim na prvoj maratonskoj trci u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 02.05.2010.godine od Obrenovca do Košutnjaka, u kojoj je učestvovalo oko 200 trkača ( pobednik Aleksandar Popović), Živko se prijavio već za sledeći maraton. Njegovi potomci i danas prepričavaju kako se Baba pripremao u Makišu "gde je imao zemlju" i gde je osim trčanja po livadama i barama, preskakao plastove sena ili se iz "zatrke" peo na njih i odatle skakao nastavljajući da trči usput šibajući sam sebe prutom ili bičem čim bi osetio da posustaje. Seljani su za Babu govorili da "ima dva srca" i da nikada nije priznavao da mu "ima ravnih". Bio je uporan urkos protivljenjima starijih koji su govorili da je maraton štetan po zdravlje i da trkač rizikuje "da padne mrtav, kao grčki glasnik Filipides", Protiv maratona bila je tada i većina škola, čak i lekari. List "Narodno zdravlje" posle prvog beogradskog maratona kritikovao je "novu modu pešačkih trka" smatrajući ih štetnim po organizam.
Na istoj stazi, međutim, Baba je 02.11.1911. stao na crtu sa pobednikom prve trke Popovićem i desetinama drugih trkača i sportskoj čaršiji Beograda priredio prvorazrednu senzaciju. Ne samo što je Baba do "pobedničkog stuba" kod kasarne Stare kraljevske garde u Košutnjaku stigao ubedljivo prvi, nego je zabeležio i pola sata bolje vreme od pobednika prve trke, Popovića. Trčeći u opancima, dugačkim seljačkim gaćama slepljenih oko nogu od znoja i sa korbačem u desnoj ruci kojim je lupkao samog sebe i pri tome, kako su pisale tadašnje novine, poskakivao u ritmu muzike koja ga je dočekala u Košutnjaku, Baba je na cilju delovao sveže, kao da u nogama nije imao toliku kilometražu. Novine su, međutim, čitaocima sutradan otkrile da je Baba rezultatom trke Obrenovac-Košutnjak, zapravo potukao važeći Olimpijski rekord.
" Na poslednjoj pešačkoj trci Obrenovac-Košutnjak prvi je stigao Živko Nastić, seljak iz Žarkova, On je prešao taj prostor za 2 časa i 17 minuta, dok je lanjski pobednik Aleksandar Popovič prešao istu stazu za 2 časa i 46 minuta. To najbolje dokazuje napredak ovog sporta kod nas. Ali još više nas mora zadiviti fakat da je Nastić vrlo lako tukao i svetski, odnosno olimpijski rekord. Čuveni Italijan Dorando Pjetri prešao je stazu od 40 kilometara i 200 metara za 2 časa i 45 minuta. Ali to je bilo na Olimpijskim igrama u Londonu 1908. na stazi koja se ogromno razlikuju od našeg puta Obrenovac-Košutnjak. Kad se uzme uzme u obzir naše "Duboko", naše lokve i šljunak na putu i povrh toga kola sa senom, koja u jesen zakrče put, onda se slobodno može reći da je Nastić u stvari prešao 40 kilometara i 200 metara , a to je svetski odnosno olimpijski rekord." ( Citat iz lista"Naoružani narod".)
Babin rekord nije, nažalost, zvanično priznat jer Srbija tada još nije bila članica ni jedne svetske sportske asocijacije. Spektakuranoj pobedi Baba je dao i šarm neodoljivog šereta, pa je za kratko vreme postao sportista-junak. O tome je, sa posebnim uvažavanjem, u autobiografskoj knjizi "Sećanja i uspomene" pisao i legendarni Jovan Ružić, prvi Srpski fudbalski olimpijac na igrama u Anverersu 1920. godine:
"sada je i za nas decu, ali i za sve ostale sportiste pa i široku javnost, pored Popovića postojao još jedan spotrista-junak, čija je popularnost postala utoliko veća što je po zanimanju bio zemljoradnik, seljak, i što je tu svoju pobedu izvojevao na " narodski-seljački" način u opancima. Ovo je u širokoj javnosti primljeno sa naročitim simpatijama" - pisao je Ružić.
Još jedna priča kruži da je na toj trci Dragutin Tomašević, usled žeđi utrčao u usputnu gostionicu, popio vinjak i tom prilikom mu se slošilo.
Budući da je poziv Srbiji za učešće na Olimpijadi stigao relativno kasno, nije bilo vremena, a ni naročitih finansijskih i organizacionih mogućnosti da se u Stokhol pošalje veća ekipa. Ali sa obzirom na rezultate, popularnost i naročito na neslućene maratonske potencijale, srpska sportska javnost očekivala je da će n as u Stokholmu u najatraktivnijoj sportskoj disciplini predstavljati nezvanični olimpijski rekorder Živko-Baba Nastić. "Naoružani narod" je međutim 02.02.1912. preneo saopštenje Srpskog olimpijskog kluba iz koga se vidi da će Srbija u Stokholmu imati samo tri takmičara. " Kvalifikaciona maratonska trka održana na stazi Košutnjak-Umka-Košutnjak za koju se, dosledan svom temperamentu, Živko Nastić nije posebno pripremao, pa je na cilj stigao drugi iza Dragutina Tomaševića".
Govorilo se kasnije da je Baba u trku ušao ili povređen ili nije imao posebnog motiva da se suprotstavlja moćnim pojedincima iz poznatijih klubova, ali i sa drugom pozicijom izborio je sebi mesto putnika za Stokholm, a njegovo ime našlo se pod brojem 545 među takmičarima koje su Šveđani očekivali na Olimpijadi. Tako je prvobitno odlućeno da se pored Svetomira Đukića predsednika delegacije, Dragoslava Vojinovića, sekretara ekipe, Andre Jovića, trenera, naše boje na stazi brane Dušan Milošević (100 i 20 metara), Dragutin Tomašević ( 10,000 metara i maraton) i Živko Nastić (maraton).
Živko Nastić, nije međutim ugledao Švedsku, a danas više nije tajna da je njegov odlazak na Olimpijadu u Stokholm, sprečio direktno Kraljevski dvor. " Govorili su da sam seljak i da ne bih mogao tamo da se snađem i valjano zastupam svoju zemlju"- pričao je o svojoj neveseloj epizodi mnogo godina kasnije Živko Nastić.
" Deda je bio izuzetno komunikativan, duhovit i načitan čovek koji je još sa početka XX veka podjednako vladao i ćirilicom i latinicom. Obožavao je poeziju i bio svojevremeno najbolji amaterski recitator u Beogradu. Voleo je da peva, naročito pesme o kralju, premda mu je Kraljevski dvor uskratio najveću životnu radost da bude među prvim srpskim olimpijcima u istoriji. Nerado je govorio o toj ključnoj kvalifikacionoj trci, ne želeći da potvrdi koje smo i mi slušali o tojme da je bilo nečasnih radnjo vezanih za korišćenje konja od strane nekih trkača. I sa takvim učinkom ponosni smo na dedu koji je i u sedamdesetim godinama života imao takvu mišićnu masuda su mu zavideli i dvostruko mlađi Žarkovci"- govori Miodrag Nastić, Babin unuk.
Ako mu već nije bilo dozvoljeno da svoju zemlju kao uspešan sportista zastupa na Olimpijadi, Živko-Baba Nastić je učešćem u oba Balkanska I Prvom svetskom ratu, pokazao kako se voli i brani otadzbina. Iz legendarne bitke na Mačkovom kamenu poneo je trajnu uspomenu postavši doživotni invalid posle ozbiljnog ranjavanja u desnu nogu i dužeg lečenja, zbog čega je duboku starost dočekao sa štapom u ruci. Vitezom pešačkih trka iz vremena rađanja lake Srpske atletike potomci se i danas diče: jedna ulica u Žarkovu nosi njegovo ime.