Balkanopolis-balkanska trkačka liga

Svako ima svoje kordinate u svetu u kome egzistira, pa tako i istomišljenike,a grupu istomisljenika čine ljudi koji se grupišu oko istih ciljeva i interesovanja,odnosno zajedničkih stvari koje ih spajaju, ili istih pogleda narodski receno.Pošto je prošla novogodišnja svečanost naše balkanske trkačke lige, sedeo sam kući i gledao TV,još pod jakim utiskom ,kako velikim brojem pozitivnih ljudi,tako i govorom koji je održao Nikola. Sve do tada informacije koje sam imao hvatao sam u “hodu”,a moja iznenadna mogućnost prisustva, dovela me je do ponora u kome se ogleda jedan novi, neistražen dubok i lep svet. Nikola je iznosio konkretne ciljeve, funkciju, ostvarenja,ogromne realizacije fantastičnih rezultata i pokazivao da dubina pravca u kome može da se ide je nepregledna i ima bezbroj neistraženih čarobnih puteva. Dok mi sve to prolazilo kroz glavu,vrtelo se u pomešanim viru emocija,na ekranu TV-a iskrsnu Slobodan Trkulja u nekoj emisiji,i sve ono što sam preturao po glavi,počeo da iznosi u razgovoru sa voditeljkom,samo iz svog ugla,svoje pećine.
Objasnio je da sve,pre nego što odsvira ima u svojoj glavi,u svojim rukama. Objasnio je da je Balkanopolis,njegova država,njegov svet ,koji egzistira u raznim čarobnim oblicima i transformiše se u note. Pomešavši mi se dva skupa, Balkanska trkačka liga i Balkanopolis,odnosno veliki broj sličnih i istih elemenata koje poseduju,dođoh do zaključka u prvi mah da se radi o istim svetovima, a i sama projekcija i veliki napor da se ostvare rezultati u oba slučaja su identični, i sam put realizacije ciljeva koristi maštu da ideje prenesu u realan život. A da se muzika i sport (rekreacija) prožimaju, poznato nam je iz stare antičke Grčke, gde se na akademijama vežbalo uz muziku...
Zadevši se na derbiju Zvezda-Partizan, mnogo pre početka, video sam kako se zagrevaju igrači, sa tim što su svi crnci nosili blu-tut slušalice, što me je opet uverilo da su srodni svetovi koji se sažimaju vodeći jednu te istu ideju do cilja.
Paralelno i mi,u svetu trčanja, imamo u glavi čudne svetove, koje transformišemo u korake,pa se povezujemo u zajednicu koja ide na veliki broj trka, bez obzira na dužinu i tamo širimo i produbljujemo priče iz naših svetova, tako je i Slobodan objedinio 15 instrumenata ,i od njih napravio preslikan univerzum iz glave.Mi se krećemo telom, on notama, vođeni isdentičnim duhom. I naš univerzum, trkački ,nije omeđan granicama,to je sada pokazano na praktičnom primeru,gde je dijamantska liga usko povezala trke,koje su sve,samo ne klasične sportske priredbe i sve više prelivajući se preko ljudskih granica, veštačkih nanosa. To su pre svega FESTIVALI okupljanja mase sveta koja se koracima sjedinjuje i pravi fantastičnu atmosferu,gde je rezultat u drugom planu,a put, trajanje aktivnosti i povratak u prvom planu. Neki su se još bliže povezali, indetifikujući se sa stadom ovacaneki sa vukovima,neki su ostali verni oformljenim klubovima ,prema prebivalištu,odnosno mogućnošću treninga i druženja,neki su se povezali sa svetskim brendom maraton manijaka,motivom gaziti što više dugih trka,za što kraće vreme….sve u vezi trčanja i o trčanju..svetovi u svetu, ali istog cilja=kretanja. I onda nastaje problem kada se vratimo svakodnevnim aktivnostima,ljudima i pojavama,kao vanzemaljci pričamo i mi njima i oni nama stvari koje nemaju veze jedno sa drugim. Srećom pa negradimo kulu,kao Vavilonci,ali opet egzistiramo na istom prostoru.Država Balkanopolis,objedinjuje ljude istih svetova u jednoj državi,a naša liga Balkanska paralelno postoji sa državom Balkanopolis, istog uredjenja,postavljenog na temeljima istih principa.
Naš veliki drugar i sportista Nemanja, koji ima jedno od najvećih srca, pesmom “pobedničko srce”je to lepo upakovao i rekao: “Kroz trčanje putujem, okružen sam sjajnim ljudima i stvaram nove kontakte. Otvaraju mi se šanse za bolji život i svaki problem postaje rešiv. Na stazi gledaš da svakom pomogneš, a to se prenosi i na život. Trčanje je za mnoge posmatrače samo niz brzih koraka, ali kada uđeš u taj svet, taj niz brzih koraka je samo mali deo, gotovo nebitan naspram onoga što trčanje zaista jeste. I na kraju, nije bitno koliko brzo dolazimo do cilja na svakoj trci, niti je bitno koliko do sada trka imamo, ono što je bitno je da trajemo, i da nas svaki naš naredni pređeni kilometar čini boljim od svakog prethodnog.”