Počelo je proleće,a noge sve teže.neko mi reče ”prolećni umor”,ali shvativši to kao neku umotvorinu iz naše bogate mitske tradicije nisam shvatao ozbiljno, što bismo rekli "na jedno uvo udje na drugo izadje". Ali taj simptom potraja par dana ,pa ušavši na internet vrlo me iznenadi da taj pojam stvarno postoji. Izčitavši shvatam da imam te simptome.
U slobodno vreme listajuci Facebook ,vidim da se to dešava i mome prijatelju Slobodanu ,istovetni simptom i krenem u diskusiju (prepisku) sa njim, objašnjavajući da je to normalna pojava u to doba godine,i da ne treba da se deprimira i povezuje sa opštom treniranošću, u pitanju je " prolećni umor". On mi na to, posle par dana, predloži da probam čaj od đumbira koji “diže iz mrtvih”,i ispisa mi recept za pravljenje istog. Ne budem lenj i napravim kako je napisano. I .... za divno čudo,”narodna medicina”je ovaj put upalila...bio sam mu beskrajno zahvalan i vrebao momenat da mu se revanširam.
Vreme je prolazilo, bližio se beogradski 30-ti ljubilarni maraton ,sa nestrpljenjem sam čekao da pošta izbaci prigodnu markicu,da imam još jedan suvenir na lep događaj, što se na kraju i desilo, ali ne baš nešto maštovito kako sam očekivao i opet mi se nametalo pitanje zašto uvek ljudi rade posao pro-forme,pogotovo me pogodio šturi tekst koji je napisan usiljeno...ali nema veze, svi se radujemo,kako kažu mediji, sportskom događaju od najvišeg interesa za sport Srbije. Sam tok funkcionisanja tako velikog događaja najbolje je opisao Mladen Maticevic u svom delu: "kako sam postao heroj". No vratimo se našem Slobi, koji je u međuvremenu skovao plan da uđe u istoriju Beogradskog maratona, sportske manifestacije od najvećeg interesa za Srbiju, a koliko smo posle obavšteni i u anale svetskog sporta. Sloba je doneo odluku da predje 42km za zadato vreme i time bude jedan od par ljudi u svetu koji je to uspeo,s tim što ima teži oblik bolesti od predhodno dvoje kojima je to pošlo za rukom, odnosno u našem slučaju, nogom (srcem).
Tražio je podršku u velikoj trkačkoj zajednici, pitao je ko hoće da mu pravi društvo ⅔ distance. Eto prilike da se čoveku osvetIm za narodni eliksir, a još je grobar, i borac protiv raznoraznih”neizlečivih bolesti,što zdravstvenih, što društvenih",znači veoma mi blizak po ubeđenjima.. Bojažljivo mu odgovorih,ne sluteći da se upetljavam u nešto što ostaje u pamćenju celoga života, sve u želji da Srbija poveća broj trkača koji su pregazili dužinu maratona, dužina koja svojom ćudi predstavlja veliku nepoznanicu i neizvesnost, čak i takmičarima koji su je više puta pobedili. Sa druge strane javi se bojazan, šta ako neuspemo u limitu da završimo, a firma me šalje na trku....ali tešio sam se" čovek je tražio društvo 2/3 trke... On prihvati ponudu moga društva, čak me ni nepoznajuci toliko dobro, valjda nevolja spaja ljude, pa kada se zbijemo u gomilu, izgledamo veći i to nam daje sigurnost, neki praiskonski nagon, kao kada se pas i mačka zbiju usled zemljotresa, požara, suše... Nisam ni bio svestan kakve borbe vodi naš zmaj i kakvo zlo drži ukroćeno pod nogama, a zlo je živo još i pokušava da se iskobelja i pojede. Tek mnogo vremena posle pobeđene distance 30-og Beogradskog maratona, presabirajući misli, shvatam kakvu energiju vatre je razvio čovek koji gura baklju u lice nemani više struko većoj od njega samog. Neznam ni odakle mu snage i moći da uradi nešto što nikome nije pošlo za rukom na svetu, da kako on sam kaže: "bolest koja ima hiljadu lica,dobije od strane njega hiljadu šamara". To se graniči sa mitologijom.
Našli smo se na startu, jedva u gomili i gužvi i krenuli. Od samoga početka mi je bilo nešto čudno i neuobičajeno,a nisam shvatao šta. Sloba je bio veoma pun energije i snage. Izgleda je projektovao svoj cilj kao već ostvaren, i samo je došao na tu svečanost upriličenu samo njemu u čast, sa tolikim brojem ljudi, da uživa u realizaciji ostvarenja nad-čovečnog dela. Trčao je sa toliko elana i mahao svima, kao da je i on posmatrač cele trke i svoje astralne projekcije koja plazi po beogradskom asfaltu. Na momente se zebnja uvlačila u mene, da li ću moći da ga ispratim, jednostavno je ko loptica skočica je leteo asfaltom konstantnom brzinom. Premotavao sam film u glavi koliko je slika izbacivao sa polumaratona i shvatio da od početka godine ima impozantnu cifru, što predstavlja odličnu formu i objašnjava njegovu sadašnju brzinu. Čak mi prolete misao, šta ako se obrukam i neuspem da ga ispratim..maraton je nepredvidljiva živuljka, nepoznatog ishoda.
Nova staza je nešto što smo svi sa nestrpljenjem čekali da osetimo pod nogama,i da pregazimo novi most, koji nije dobio ime,a većalo se dugo i spiskovi predloga su bili pozamašni. Kada se izgradio i otvorio izazvao je veliku euforiju, ljudi su danima blokirali saobraćaj radi selfija na mostu. Deo naroda, sklon pesimizmu kuka "kako će most da otplaćuju i naša deca", većina se radovala novoj građevini, po nekim našim stručnjacima jedinstvenu u svetu po konstrukciji, čak je i discovery napravio emisiju o tome, a jedan čudak je odmah skočio sa mosta, ne u želji da se ubije, nego da bude prvi koji je to uradio. Takodje mali broj zlobnika je bio spreman da se kladi da će brzo pasti most, neće izdržati toliki saobraćaj...O svemu tome sam pričao sa Slobom, zlobno čekajući drugi krug po staroj trasi, ili odvajanje na 21km, kada više nema euforije, kamera i šarenih trkača, kada kreće samoća, surova realnost i borba za smisao svega. Ponekad ako je velika vrućina, dešava se da volonteri svoje vrele glave sklone u hlad, znači nema ni vode…
Kao i što je za očekivati bilo, kada smo skrenuli u ulicu bulevar Nikole Tesle, Sloba izusti uh, ali rekoh mu "nisi sam", kao ni ja i razgovor krenu drugim temama. Prisećali smo se svakakvih dogodovština preŽivljenih na trkama. kada se povela reč o korišćenju čipova na našoj trci, setih se prvoga pokušaja, kada je na kraju objašnjeno da nisu čip-trake vodootporne, tako da baš i nisu validni rezultati očitani sa njih.
Svetih se jednog Beogradskog polumaratona, kada je krenuo trend političkog angažovanja na sportskim priredbama, te je tako uzeo udela i Boris, sa ličnim trenerom dr felgodom. Dr felgod, anesteziolog, biolog, trener, animator, reanimator i ko zna šta još, bio je garant Tadijnog uspešnog završetka polumaratonske trke, elem...negde par stotina metara od skretanja u Zemunu, gde se razdvajaju 21 i 42, zapazih kako se nečija silueta ispred nas odvaja u levo,vezuje pertlu i nastavlja u susret nama, kao nezainteresovano, glumeći slučajnog prolaznika. Ali masa je počela gromoglasno da se smeje prepoznavši dr felgod-a. Krenula su pitanja, gde je Tadija i tome slično, praćeno salvom smeha, dr se zbunio i nepripremljen počeo da daje neodredjene odgovore.
Tako prisećajući se komičnih scena pregazismo tridesetak km,i umor je počeo da se pomalja ispod kože,a sa njim i bojazan da nećemo ostvariti cilj.
Ali na tošinom bunaru, iz suprotne trake pita neki vozač saobraćajca "šta se dešava,kakva je ovo glupost" i tad povika Sloba: "dođi da ti ja pokažem šta se dešava!!" Bio sam zatečen tolikom količinom energije i shvatio da završavamo trku sigurno. Zatim požali mi se da oseća glad, nedostatak snage, pad energije i nedostatak nutrijenata. Shvatio sam da je svojom borbom ovladao solidnim znanjem iz ishrane i medicine, praktičnom primenom strategije nutrijenata u svojoj borbi imao je znanja kao profesori sa fakulteta Fizičkog obrazovanja. U tom momentu penzioneri koji su sedeli i obližnjem parku, povikaše u glas "bravo!bravo! ,hajte na pivo..." ja i Sloba se obradovasmo, što zbog pozitivne podrške ( koja se ispostavila lažna) , što zbog mogućnosti okrepe, gutljajem piva povratili bi smo malo potrošene snage, i ne sluteći da se pijani ološ sprda sa nama, a ne dobronamerno poziva, krenusmo ka njima sretni, ali oni povikaše da se šale i grubo nas izvređaše. Posle prve neverice, Sloba je eksplodirao i krenuo "da im objasni neke stvari",ali meni koji sam već imao slična tragikomična iskustva, je bilo jasno da bi nas to "ispravljanje krive drine" ,koštalo cele trke, nasmejah se i rekoh "ajmo dalje,cilj je blizu",ko za baksuz ne ponesosmo ni pare ni telefon, a okrepe razume se ni na vidiku. Sloba neiskusan mi u prvih 20-tak km poveri informaciju da posle maratonci dobijaju enerdžis čokoladice na okrepi, tamo negde na tridesetom...zbunio me, jer poučen dotadašnjim iskustvom znam da je to domen naučne fantastike, ali ipak rezervisano ćutah, ko zna, nova trasa možda donosi i nova pravila. Ali na trideset i nekom eto energetske dopune=polu buđave bonžite iz ratnih rezervi To me razveseli i uživao sam u Slobodnom brutalnom udaru sa istinom i razbjanju iluzija da je Beogradski maraton svetska trka ili kako ga već nazivaju raznim epitetima.
Sporadično smo nailazili na mlade ljude, devojke i mladiće koji su se teturali iznemogli ,iznureni do krajnjih granica Naravno ne iskustvo ih je dovelo do “zida”, brži tempo na početku je uzimao danak. Uplašenog pogleda su nas pitali koliko je limit trke, našta smo ih tapšali po ramenu i govorili da nepostoji limit, i da su završili trku, a sam sam to koristio kao uspešnu inekciju optimizma, da prebacim slobi da je “satro”decu, mnogo mlađe od sebe. Oni su ostajali iza nas, kao i naš veliki prijatelj Ćela, koji je povredio koleno.
Dužina je polako počela da uzima danak. Sloba je usporio sa predlogom 50m hodanja, 100 trčanj, složih se, i nasmejah poučen iskustvom znam da posle bude obrnuta proporcija koja progresivno raste, ali on posle prvih 50m šetanja više nije hteo da hoda. Valjda bojeći se da ne potroši snagu, samo je hteo da idemo, a osećajući da ima snage i u rezervi, hrabro je krenuo sa pričom da stajemo ako bude bilo potrebe. Tada sam ja osetio krizu i strah da li mogu završiti,ali jedan pogled na njega i shvatio sam da završavamo po bilo koju cenu. To je i on verovatno osetio i počeo dobar ritam da drži, i opet mi je prošla sumnja u glavi da li mu je to prvih 42km i divljenje na veoma dobroj kondiciji.
Onda se desila jeza.grupa ultratrkač Srbija,predvođena dr Daliborom Daničićem, velikim čovekom i sportistom počela je da nam ulazi i vidokrug i polako približava. Prizor je bio fascinantan, grupa od četrdesetak ljudi, nemo trči u korak. Na licima im se videla velika borba, ali i odlučnost pojačana sinergijom da se završi trka. Obojica smo osetili kako nam jeza silazi niz kičmu i tu njihovu ogromnu snagu. Jedna devojka je pala iz grupe ,najbliži joj obuhvati rukom ramena, nežno podiže i nastavili su posle par trenutaka uspostavljanja istim ritmom. To nam je ulilo ogromnu snagu i krenusmo jačim ritmom.
Razgovor je tekao uglavnom o našim ljubimcima iz naše male trkačke zajednice, o Spajinim neverovatnim, ljudskoj logici neshvatljivim podvizima, Samantinoj motivaciji i težini ,Nikolinoj ligi,maratoncima Pančevo,tada najjačoj društvenoj organizaciji, osim možda opozicije, Željku Željković, Ljilji, ,Miši Kantaru, čoveku neverovatne energije i svežega duha i još mnogo divnih ljudi, hranili smo pouzdanje njihovim svetlim primerima, što neko reče-trkačka sekta. Sloba se pohvali da maraton tim Požarevac broji dosta ljudi,što me i samog iznenadilo i začudilo kada se u par momenata stvarnost oko mene obojila u narandžasto.
Dođosmo do brda zvanog a Brankov most i utvrđivali činjenicu da kada se ide prevozom, on deluje ravan, ali, peške se uviđa da je pogolemo brdo.
U tome se razgovor okrenu ka slobinoj borbi sa bolešću. Počeo je pitanjem :" jel ti znaš da sada mogu ovde odmah da umrem"...udarac sam izdržao na nogama, i odmah uzvratio: "da vidi u kakvoj si kondiciji ,dok ne vidim papir da si bolestan ,ne verujem ti". To ga malo pokoleba i osokoli ,pa nastavi blažim tonom da mi stvara jezu, srećom umor ga usporio u razmišljanju, i naletesmo na žurku zvanu Burt. Gospodin Miljković, osnivač fenomenalnog projekta, delovao je kao dirigent koji je jedini pribran od celoga orkestra, prilazio je svakom takmičaru ponaosob da se uveri u kakvom je stanju i još malo posoli podrškom. Dobismo napokon po gutljaj toliko priželjkivanog piva, koje je svako držao na mostu, nazdravljao i prskao na sve strane, zajedno sa hiljade šarenih konfeta i raznih motivacionih parola, sve je izgledalo nestvarno, ustvari onakav doček bi priličio prelasku ciljne linije. Nestvarna atmosfera je trajala do pijace Zeleni Venac,a onda su uz Slobu krenule mase da idu i pozdravljaju, većina iz njegovog kluba ,trkači,prijatelji,rođaci...odjednom sam počeo da shvatam šta je taj čovek i osetio sam se kao ptica senica pored orla, ali remorker još nije završio posao, iako je veliki brod povremeno povećavao brzinu i pretio da ga pokida. Ljudi su počeli da mu aplaudiraju, više u euforiji same maratonske trke, a ne iz znanja ko je on i šta upravo postiže, a Sloba je zastajkivao i svima pružao ruku i “bacao kosku', pa sam ga malo povukao i rekoh idemo do kraja ritam,a posle slavlje..
Pođosmo ulicom Narodnog Fronta, ili (Kraljice Natalije) , e rekoh, sada opet malo brdo, deo ulice Kneza Miloša, težak deo, a ne smemo tu usporiti, jer tu obično znaju vrebati objektivi kamera, mada već od Zelenog Venca blješte blicevi mmogih telefona ka njemu, ali Sloba opet dobi neku čudnu energiju ,kao loptica skočica, i dobro me namuči da uhvatim njegov korak.
Od Brankovog mosta nas pratio neki momak iz burta, pitah ga sta je trcao, on kaže polumaraton...AU! rekoh, to je sramota, vidi kakav si sav u mišićima, a trčiš te distance za žene i decu.."brateee,pijem,pušim, kako da trčim maraton??" E rekoh, vidiš ovoga čoveka boluje od teske bolesti, a gledaj cepa asfalt. Sloba mu objasni, a čovek zinuo, zastade, pa skoči “čekaj matori,moram da te poljubim”, Sloba se jedva odbrani, pravdajući se znojem. Momak je ćutke, sa velikim poštovanjem krenuo sa nama.
Skrenusmo napokon prema teraziskoj česmi, Sloba je ubrzao opet, ali sada već ko duh koji lebdi nad asfaltom, ulazak u svetsku istoriju, koju je upravo ispisivao, dalo mu je veliki elan, tako da se nije dalo primetiti da nosi na nogama 42,200km. Prođosmo bezbroj ograda i napokon malo zastadoh da Sloba na krilima vetra pređe liniju, ali trubači krenuše da sviraju marš na Drinu,i ne čusmo od jeze koja je krenula niz kičmu komentatora koji je čitao njegovo ime i prezime ,odnosno proglašavao novoga heroja Beogradskih 42km, Sloba je klekao i ljubio asfalt. Njegov tim i mnoštvo ljudi ga je okružilo,pa sam posle par momenata uspeo da uhvatim pivo,koje mi je ljuduina Kantar dobacio, i prosledim Slobi.
Uspeo sam još jednom da mu priđem za slikanje, ali nisam više hteo da budem tu, osećao sam se kao pored ogromne baklje, moralo mu se dati vremena da sabere utiske i dođe sebi (što bi retko kome od nas uspelo)...

Kako vreme odmiče ,stalno premotavam trku iznova, svaki detalj, svaki segment, od razgovora, do asfaltnih belih traka i uvek se iznenadim kako neki novi detalj otkrijem. To je ne moguće zbog dubine duše i puteva kojima je prošao taj heroj,odmah da se sagleda. Nemoj da vas prevari njegov ljubak osmeh i blaga narav, to je čovek velike snage, koji je nepobedive demone uspeo da ukroti. Ljubav prema porodici, državi i zajednici je velika, u svakom čoveku, ali Sloba uspeva sve to da objedini u jednu celinu svojim delima i odnosom prema drugim ljudima i pobudi u nama ono najbolje. On je inspiracija ,koja zaslužuje da uđe u udžbenike kao svetli primer borca novije istorije. Na žalost pokazalo je vreme na ovim prostorima, kroz celu istoriju da imamo takve pojedince, koji se brzo zaborave, i oni i besmrtna dela njihova. Moj lični doprinos, ova priča je kap u moru, ali njegova slika na beogradskom asfaltu, tih par sati mi se duboko urezala u pamćenje i biće zauvek u srcu.