Svaki život je posebna,uramljena slika za sebe. Ramovi se, manje više, razlikuju, odnosno ograničenja koja prave razliku između bića i ne bića.Neke delove slike sami bojimo i stvaramo, a neke nam sam život nameće ograničenošću boji i formi, čak i prostora ramom ili nedostatkom platna, ali umetnik Slobodan, uspe uvek da nađe neku pukotinu u ramu i još malo proširi svoju umetničku aktivnost, ako ništa spektakularno,ono bar da još malo istisne boje kroz tu pukotinu i dobije još jedno svoje delo,van granica omeđanih ramom.Čudnom snagom uma i željom za borbom, samoodržanjem,to čudo je i sada pokrenuo pred mojim očima, vraćajući me opet na misao da koliko god sve izgledalo kao splet okolnosti na koje nemamo uticaj, ram koji je čeličan i neprobojan,ipak ljudsko biće ima silu i snagu da sudbinu udari u ružnu njušku i na momenat joj poremeti pravac kretanja.
Mi koji smo deo "trkačke sekte" sortiramo sportska takmičenja u kojima uzimamo više godišnje učešće na ona " sa dušom" i obična. Slobodan, koji je prošle godine uzeo učešće u sportskoj manifestaciji "Jadovnički ultramaraton", shvativši kojoj grupi pripada,našao se i ove godine u autobusu Autokodeksa za Prijepolje. Manje više je prolazio ove godine kroz razne faze sportske forme, od obične,do veoma visoke ( dunulo mu da malo rastrči od Požarevca do Beograda), a ja sam konstantno kroz razne oblike vršio presing da odradimo najdužu distancu, i sam se hrabreći da " to nije ništa strašno",dok me glas razuma ( Nikola) nije povukao za rame i rekao" aman,šta radiš"...Shvativši da izazov planine nije baš naivan, i nisu isti parametri kao ravne staze ( po nekima odnos 1:4) nisam više smeo da ,,tražim vraga,, ni sam više siguran u svoje sposobnosti,pustio sam našega heroja da sam izabere stazu našega medveda Miše.
Dođosmo u Prijepolje, dočekani raširenih ruku, srdačnih domaćina,ali strepnja se uvlačila polako u srca i plavila,u sportskoj psihologiji fenomen poznat kao" predstartna anksioznost".
Domaćin nas pusti da malo predahnemo, pa sazva sastanak u domu kulture. Poče prezentacija, a naš Nikola, kao da rastao u nekoj čuki,poče da iznosi neke fascinantne činjenice,koje ni meštani rođeni u tom kraju nisu poznavali i primetili,kao da je geolog,speleolog,hidrometerolog,geograf, suve precizne podatke na kojima bi mu pozavideli i vojni stratezi,a lično sam od toliko podataka počeo da tonem u letargiju,kada odjednom Nikola promeni ton i temu i reče :odaberite pametno stazu,i nema menjanja kao ovaj Sloba Jotić,sa 22 na 66, a ne bi me čudilo da sada izmeni i na 111.
Taj obrt dikcije i teme izbaci me iz ravnoteže i pomislih,to je ubacio kao šalu,da razbije monotoniju, i jedva sačekavši da prođe oficijelni deo,potrčah da proverim tvrdnju i gle,eto ga na "Jadovnički 66km,Mate stazi". Opet odem do slobe ,ali on mi bojažljivo potvrdi,i ne znam šta da mislim...Spominjao je nešto na tu temu u autobusu prilikom dolaska,ali bilo je mnogo šale i smeha,tako da niko nikoga nije ozbiljno shvatao,ali ovo je ozbiljnija priča..odem još jednom do Nikole,a on polu ozbiljan,umoran ponavlja isto..pitam ga,jel može to Sloba da pregura, a on mi nezainteresovano odgovara,"što da ne?" ( Ko koga zavitlava,mislim se u sebi,pa Nikola prvi bio za to da čoveka ne guram u vatru,sigurno nešto znaju ,što ja ne znam..)Odoh na počinak,ubiše mi mozak....
Jutro, 06:00,na startu stojimo i slikamo se,grlimo i zdravim ko babe,samo što ne zaplačemo, ubija trema,ko da put fronta krećemo,a ne aktivnosti kojoj smo sami sebi zatrovali i zadojili...kreće vožnja...Pravo uz brdo, i nikada neću shvatiti odmah svi pun gas,valjda zbog Drona koji snima,utiska,razbijanja treme ili ko zna čega,svi kreću jak tempo,a baš to prvo brdo,golemo ,ko da se smeje i čeka da nam isisa odmah snagu svu...posle se polako kolona razredjuje, kida na na manje grupice,pa na tačkice...dvoje mojih saboraca pričaju o okrepnim tačkama,mapi,usponima,limitima,a lično se trudim da to nečujem, ko bi sve to pamtio i opterećivao se time sada,kada imamo ceo dan i noć za izučavanje praktičnog dela..više sam razmišljao kako bi nas bar vreme poslužilo, kiša i grad su ovde redovna pojava u par sati se izmenjaju i pomrse račune planovima skroz..
Polako kroz razgovor, nogu pred nogu lagano ubrzasmo. Neke ostavismo iza,a neki nam umakoše,jedino Vesna ko leptir,čas napred,čas nazad, stavila neko cveće na glavu (drnda promet,mada ona tvrdi h&m), i ide mrtva ozbiljna,kao na ispitu. Ko zna kakva joj je u glavi planinarska taktika, mislim se u sebi,kada se pojavljuje jedan od najlepših delova staze,slapovi Sopotnica. Kroz glavu svima na mah prolazi, koliko bi nam vremena oduzelo da se kupamo, ali svima glupo da pitaju,ipak je ovo trka..malo vode ladne,malo limuna ( bogami i piva) i ko novi smo,i svi se naravno u sebi kunemo,da prvom prilikom dolazimo ovde da uzivamo ceo dan u prirodnim lepotama.Sa saborcima sa kojima sam se dogovorio da je dužina 66 km,prava ,išao sam kilometar po kilometar, i kada nam je god teren dopuštao puštali smo korak u lagani trk,da razbijemo isti režim rada mišića i usporimo nadolazeću upalu.Na najvećem usponu opazismo žutu mrlju,pomislih vidi neko nosi ove drečave majce još,osim naših prijatelja iz Požarevca,kome bi li ta ideja pala na pamet, sigurno neki stranac,kada mrlja postade majica,majica -čovek,a čovek -slobodan!!! Prvo mi palo na pamet,krenuo krišom ranije,ali setih se,slikali smo se kako običaj nalaže sto puta,ne retko i na istom mestu na startu po par puta..pitam u čudu : odakle ti ovde?jer smo na predhodnoj okrepnoj tački, usled izliva nežnosti,pisali na kartonu da izdrže,on, vitaminka i Rajko,pošto onako iznureni dočeka nas veliki laf Živčo i poče sa našim cvetićem Vesnom da varniči ( naravno pozitivno),a nas sve preplavi neka toplina,koju htedosmo da podelimo i sa ovima iza,koji inteligentno koriste i uživaju u prirodnim lepotama...smeška se Sloba umorno i zagonetno,ali prvi put pogledah mapu zakačenu za pojas i shvatio sam da je to najveći uspon i da se lomi..takođe mi bi jasno da je dobio još jednu ogromnu borbu.rekoh saborcima,idite ako možete brže,imamo mi tema i tema da otvaramo, što su oni oberučke ( obe noške) prihvatili i dodali gas..
Na predhodnoj tački, gde se razdvajaju 66 km i 111km, srdačni domaćin Živčo kaže, da ovi što idu na 111km, ne znam posle koliko km,opet dolaze na tu tačku,i to izazva veliku toplinu oko moga srca što nisam izabrao samoubistvo,nego lagano razgledanje prirode,a sada sam našao i adekvatno društvo,tako da mi je cilj ispunjen...osim male griže savesti,što sam ljilju i Nikolu ostavio u bespuću divljine,ali deca moraju odrasti,neće se celi život mami držati za skute, a nas sada čekaju velike i opasne teme,kako da razmrsimo krizu u državi...i taman da propratim sve one Nikoline tehničke informacije od tvrdoće tla,pa do pitaj boga čega...onda se setih da je predstavljao sportsku manifestaciju na sajmu turizma,mora da je zato tako potkovan...
Naiđosmo na neku livadu,neke lepe i čudne travke,čudismo se i pokušavali da dokučimo tajne botanike,po svemu sudeći neki korov,koji je svojim bojama deluje na našu psihu ko da je to polje zasadila vila...ali pogled iza nas je doveo razum u realnost,crno nebo i zvuk gromova.odmah pomislimo sokoleći se: ma ovu drugu polovinu možemo i da padaju sekire,ali samo u prvi mah,ali već sledećeg momenta dali smo se u trk...da bismo shvatili da našom brzinom ne možemo umaći muvi, a ne Iliji gromovniku..misli nam se vratiše na prijatelje koji su ostali iza i sigurno zakasali u munje i gromove,još smo saznali na okrepnoj tački da je vitaminka uspela svojim retorički sposobnostima da previde markere i omaše stazu,ali neki glas razuma je došao od nekuda i vratio ih na pravi put...
Pomorivši se sa sudbinom onih iza nas,išli smo lagano i bezbrižno,a grom je kao pas sa lanca lajao,ili nije dolazio...U tom momentu pristiže nas Slađa, tanke nogice, šorts i koža ko da je izujedao roj stršljena...sama poče da priča,da je istukao grad.Mi se samo pogledasmo u čudu....grom je tukao ,ali nije smeo da priđe,i setismo se jedne slobine fotomontaže,kada je poželeo da bude Gandalf,baš na ovoj istoj trci prošle godine,ali na dužini od 22km, kada je uzeo neku motku, vizualizovajući specijalne supermoći , poštapajući se sa njom bodreći sebe uspeo da pobedi podmukle žuljeve i uspeo u vene još više da donese otrova zvanog trail.idući dalje putem naletesmo na momka i devojku,jedva ih i primetismo raspredajući Priče od kulina bana, i to nam podiže ego do neba,kako eto nas dvoje kornjača tempom konstantnim satrasmo mlađe.Mada kada priđosmo shvatismo da momak ima neki fizioloških problema(žulj ili koleno).Ponudismo ih lekovima,ali testosteron je glumio nepokolebljivost,i tek na intervenciju slabijeg pola,prihvati diklofen duo,što se posle par minuta odrazilo na njihov veoma jak ritam, čak šta više slabiji pol je kovao planove za izlazak uveče, mi se samo bledo pogledasmo.Dođosmo na neku tačku okrepe a domaćin kaže: e kakvi ste sportisti niko ne pije rakiju! Sipaj do vrha rekoh i čašu Kole.Normalno čim sam liznuo,shvatio sam da je to i više nego dovoljno,taman je ugrejala malo,gurnuh je slobi,iskapih kolu i dajem praznu čašu od Kole,i pitam imate li jače nešto od ovoga,pravu rakiju? Čovek se zabezeknuo dok nije shvatio da nije ista čaša,i rastali smo se u smehu.
Polako snaga je počela da otiče, a ovo dvoje dece samo nabija ritam.U tom momentu naletesmo na kanal u kome leži čovek.Pritrčasmo brižni,i pitamo ga kako je,a on: loše,ja se prezivam Divac i pao sam, stanujem 200 m uz ovo brdo, možete li me odneti..Pretrnuh,gledam uzbrdo i mislim što i Sloba,pa sam da se gore popnem nemogu,a kamoli da nosimo tebe, o sudbino...i još mu dajemo priliku de se izvučemo, "hoćete pomoć da pozovemo", a ni da čuje,samo me gore iznesite i biću vam zahvalan...ćutke mu prilazimo i opaaa, Bingo,zapljusnuo nas miris rakije,i sve troje muških glava okretoše se,olakšani što će sam da ispašta svoj greh..Kako smo odskočili od njega,tako naletesmo na zbunjeno lice devojke,i usplahiren glas:pomognite čoveku! Jes,pa da se otrujemo, može on sam,bili smo složni. Dvoje mladih oporavljenih odlepršaše, a mi zadivljeni sa dozom ljubomore pratismo kako zamiču u daljinu.
Polako je padao mrak, a ja sam opet uvideo , da sam savršen izum organizatora,broj koji se kači na pojas ,i na njemu označene nadmorske visine i karta, uspeo naopako da zakačim, tako da je informisanje sa karte bilo beskorisno,osim da imam periskop.Put se svakom okukom udaljavao od svetla grada, koji je izgledao tako blizu,a tako daleko,odmah tu ispod nas, što nas je navodilo na pomisao da smo negde omašili stazu ( izuzetno česta aktivnost,na ovako sumanutim aktivnostima).Zaželeh da imam signal na telefonu i da je organizator u dometu,što mi se i ostvari,ali na moje pitanje da li smo na pravom putu,ako smo na tački toj i toj, organizator mi smerno odgovori da ima tri tačke sa takvim nazivom.E to nas malo gurnu u ambis pesimizma,ali smo odmah silama svetla obrnulu u humor,doduše crnjak. Krivina do krivine i opet krivina,i informacija što nam veka dao,nije bila od koristi,kaže posle asfaltnog puta,imate još 3 km. Samu trasu trke preseca milion puteva,što asfaltnih,što kaldrme,što zemljanih i svaki naliči u sutonu na ovaj do sebe..
Normalno,naša iskusna priprema doprinela da jedva iz dzepova izvukosmo neku škiljavu,polumrtvu kinesku lampu, a slobi se ote uzdah, što je zbog svog mekanog srca dao profi lampu ,dao lakrdijašima,da je pod misterioznim okolnostima ostave na obroncima Fruške gore.
krivina i opet krivina,u nedogled i počeše da nas sustižu prvi takmičari na 111 km.Naravno tu je naša ćelava ovca,izbija iz šume nošen vilama, nešto mumla sebi u bradu,valjda pomućenog uma tolikim kilometrima,i sklon seksističkim izjavama,mi ga niti razumemo niti se trudimo,pogledamo se,slegnuvši ramenima povika smo: napred partizan!, Ne bismo li mu malo olakšali i dali inercije.Kako se pojavi,tako i nestade.Odahnusmo,nismo promašili stazu.I eto kuća prvih,ali opet ulica jedna ,druga,treća,pa u krug,ko da je Njujork,a ne mali gradić.
I eto nam BTL Drage kapije,nova novcata princeza svetli,kao predvorje raja,umor nestaje,snaga dolazi,i opet ono brdo sa početka,ali sada je tobogan za nas...Vadim telefon i ne znam šta bi sa njim, koga da slikam ili šta,i dok ga tako neodlučno držim u rukama,ulazimo u cilj, pomešanih osećanja,i Sloba ponovo ispisuje svetsku istoriju....valjda koliko je puta to do sada uradio,postala mu rutina...
Još jednom sam jahao sa ratnikom svetlosti, i neprocenjiv je osećaj kada sva težina života padne pod noge,nas slabih ljudi i učini da su ramovi koji nas drže,obične iluzije....hvala umetniče Slobo.